УНА ПОПОВИЋ / ОДАБРАНИ РАДОВИ
УНА ПОПОВИЋ / ОДАБРАНИ РАДОВИ
ИСТОРИЈА ЕСТЕТИКЕ
Филозофија лепог мишљења
Истраживање у области историје естетике превасходно је усмерено на средњовековну, ренесансну и нововековну естетику, као и на савремене феноменолошке позиције. Основно истраживачко питање гласи: шта значи филозофски мислити о лепоти и уметности? Који је нарочити допринос филозофије за ова разматрања?
ОДАБРАНИ РАДОВИ
САЖЕТАК:
Овај рад посвећен је елементима Лајбницове филозофије који претходе заснивању естетике од стране А. Г. Баумгартена и припремају га. Анализа је посвећена Лајбницовом разумевању рецепције и продукције лепоте, односно естетског искуства са једне, те метафизичког карактера лепоте са друге стране. Анализа показује да су у погледу разумевања естетског искуства Лајбницове и Баумгартенове позиције врло блиске, али да је доминација метафизичког разумевања лепоте онемогућила Лајбница да развије једну естетику.
(Arhe, vol. 12, br. 23, 2015, 47-62.)
+ оригинални научни рад
Овај рад посвећен је елементима Лајбницове филозофије који претходе заснивању естетике од стране А. Г. Баумгартена и припремају га. Анализа је посвећена Лајбницовом разумевању рецепције и продукције лепоте, односно естетског искуства са једне, те метафизичког карактера лепоте са друге стране. Анализа показује да су у погледу разумевања естетског искуства Лајбницове и Баумгартенове позиције врло блиске, али да је доминација метафизичког разумевања лепоте онемогућила Лајбница да развије једну естетику.
(Arhe, vol. 12, br. 23, 2015, 47-62.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Овај рад посвећен је Батеовом одређењу новог појма лепих уметности. Аутор испитује начин на који се у Батеовој теорији лепих уметности искива ново модерно разумевање шта уметност јесте, као и услове под којима се такво формирање новог појма уметности дешава. Анализе у раду пореде традиционална и Батеова одређења уметности, те фокусирају нова значења додељена традиционалним појмовима. У коначном, анализе потврђују да Батеово одређење лепих уметности представља радикално ново и по духу нововековно разумевање суштине уметности, настало у хоризонту развоја нововековне идеје науке.
(Arhe, god. XIV, br. 28, 2017, 156-170.)
+ оригинални научни рад
Овај рад посвећен је Батеовом одређењу новог појма лепих уметности. Аутор испитује начин на који се у Батеовој теорији лепих уметности искива ново модерно разумевање шта уметност јесте, као и услове под којима се такво формирање новог појма уметности дешава. Анализе у раду пореде традиционална и Батеова одређења уметности, те фокусирају нова значења додељена традиционалним појмовима. У коначном, анализе потврђују да Батеово одређење лепих уметности представља радикално ново и по духу нововековно разумевање суштине уметности, настало у хоризонту развоја нововековне идеје науке.
(Arhe, god. XIV, br. 28, 2017, 156-170.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Аристотелову Поетику у овом раду разматрамо у контексту утицаја који је ово дело остварило на обликовање разумевања уметности и уметничког стварања у доба ренесансе. Традирана идеја mimesis-а у том контексту мења се с обзиром на нову идеју о уметничкој продукцији, у светлу чега се нарочито истиче њено прожимање са проблемом имагинације. У овом раду настојаћемо да поређењем Аристотеловог и ренесансног разумевања mimesis-а укажемо на померања у смислу овог појма, а тиме и начина на који се разуме суштина уметности. Додатно ћемо покушати да истражимо да ли је и у којој мери Авероесово посредовање Аристотелове баштине условило ове промене.
(Зборник Матице српске за класичне студије, бр. 19, 2017, 77-89.)
+ оригинални научни рад
Аристотелову Поетику у овом раду разматрамо у контексту утицаја који је ово дело остварило на обликовање разумевања уметности и уметничког стварања у доба ренесансе. Традирана идеја mimesis-а у том контексту мења се с обзиром на нову идеју о уметничкој продукцији, у светлу чега се нарочито истиче њено прожимање са проблемом имагинације. У овом раду настојаћемо да поређењем Аристотеловог и ренесансног разумевања mimesis-а укажемо на померања у смислу овог појма, а тиме и начина на који се разуме суштина уметности. Додатно ћемо покушати да истражимо да ли је и у којој мери Авероесово посредовање Аристотелове баштине условило ове промене.
(Зборник Матице српске за класичне студије, бр. 19, 2017, 77-89.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
This essay is going to discuss the character and development of aesthetics in Serbian philosophy. Apart from presenting the main philosophers and problems, I will address the main question of Serbian aesthetics, namely the question of methodology. Research is orientated towards comparing the work of several main Serbian aesthetitians, as well as towards the histories of Serbian aeshtetics, which serve as a meta-position of research. Such analysis confirms the thesis that the very distinctive feature of Serbian aesthetics is its orientation to the question of aesthetics as such, that is to the question of its methodological character. In consequence, such result allows for a coherent analysis of various theories within Serbian aesthetics, as well as for the understanding of its development during the 20th century.
(E. Protopapadakis, G. Arabatzis (eds.), Thinking in Action, Hellenic Serbian Philosophical Dialogue Series I, The NKUoA Applied Philosophy Research Laboratory Press, Athens, 2018, 75-88.)
+ оригинални научни рад
This essay is going to discuss the character and development of aesthetics in Serbian philosophy. Apart from presenting the main philosophers and problems, I will address the main question of Serbian aesthetics, namely the question of methodology. Research is orientated towards comparing the work of several main Serbian aesthetitians, as well as towards the histories of Serbian aeshtetics, which serve as a meta-position of research. Such analysis confirms the thesis that the very distinctive feature of Serbian aesthetics is its orientation to the question of aesthetics as such, that is to the question of its methodological character. In consequence, such result allows for a coherent analysis of various theories within Serbian aesthetics, as well as for the understanding of its development during the 20th century.
(E. Protopapadakis, G. Arabatzis (eds.), Thinking in Action, Hellenic Serbian Philosophical Dialogue Series I, The NKUoA Applied Philosophy Research Laboratory Press, Athens, 2018, 75-88.)
+ оригинални научни рад
SUMARRY:
Relations between persons in the contemporary world often resemble those of the same persons towards objects. We are accustomed to ‘use’ – and even see – others as if they are, to put it in Kantian terms, merely a means to an end, and not as if they are an end in themselves. Such blurring of lines between objects and persons surely has significant moral and political consequences. However, in this paper I reach instead for a very traditional example and suggest it as a possible model for understanding these contemporary issues. I’d like to offer an analysis of icons, with regard to the concepts of latreia (worship) and proskynesis (devotion), developed and discussed in the Byzantine empire during the era of iconoclasm. By revisiting this old quarrel, I wish to invert the issue of persons becoming (like) objects, since in the case of the icons the question is whether an object can and should be treated as a person. Such an inverted image could, in my opinion, offer us a new perspective on contemporary intersubjective relations and present us with a double optic, which can teach us to distinguish between esteem for objects and respect for persons.
(Logos I Ethos, 2 (58), 2021, 7-19.)
+ оригинални научни рад
Relations between persons in the contemporary world often resemble those of the same persons towards objects. We are accustomed to ‘use’ – and even see – others as if they are, to put it in Kantian terms, merely a means to an end, and not as if they are an end in themselves. Such blurring of lines between objects and persons surely has significant moral and political consequences. However, in this paper I reach instead for a very traditional example and suggest it as a possible model for understanding these contemporary issues. I’d like to offer an analysis of icons, with regard to the concepts of latreia (worship) and proskynesis (devotion), developed and discussed in the Byzantine empire during the era of iconoclasm. By revisiting this old quarrel, I wish to invert the issue of persons becoming (like) objects, since in the case of the icons the question is whether an object can and should be treated as a person. Such an inverted image could, in my opinion, offer us a new perspective on contemporary intersubjective relations and present us with a double optic, which can teach us to distinguish between esteem for objects and respect for persons.
(Logos I Ethos, 2 (58), 2021, 7-19.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
This paper is about the specific character of the aesthetic experience of icons. I am arguing for the idea that the aesthetic experience of icons is a necessary condition of their role and function in Christian worship, and, moreover, that this particular aesthetic experience is of an apophatic kind. My arguments will be developed on the background of the Byzantine iconoclastic debate and the apophatic theology of Pseudo-Dionysius the Areopagite. Also, they should present the very debate from the perspective of aesthetics, often overlooked in favour of more theological or ontological issues related to it.
(Veritas (Porto Alegre), Vol. 67, No. 1, 2022, 1-16.)
+ оригинални научни рад
This paper is about the specific character of the aesthetic experience of icons. I am arguing for the idea that the aesthetic experience of icons is a necessary condition of their role and function in Christian worship, and, moreover, that this particular aesthetic experience is of an apophatic kind. My arguments will be developed on the background of the Byzantine iconoclastic debate and the apophatic theology of Pseudo-Dionysius the Areopagite. Also, they should present the very debate from the perspective of aesthetics, often overlooked in favour of more theological or ontological issues related to it.
(Veritas (Porto Alegre), Vol. 67, No. 1, 2022, 1-16.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Ренесансно схватање поетике се у овом раду разматра с обзиром на истакнути значај имагинације и иновације у стварању уметничког дела. Значај имагинације директно је супротстављен Аристотеловом појму подражавања, а његов примат показује утицај Аристотела на ренесансно разумевање поетике, као и особености тог разумевања у отклону од Аристотела. Развој разумевања имагинације као порекла поезије у раду се поред појма подражавања разматра и с обзиром на питање естетског задовољства, те с обзиром на проблеме истине и морала.
(Arhe, Vol. 13, br. 26, 2016, 41-56.)
+ оригинални научни рад
Ренесансно схватање поетике се у овом раду разматра с обзиром на истакнути значај имагинације и иновације у стварању уметничког дела. Значај имагинације директно је супротстављен Аристотеловом појму подражавања, а његов примат показује утицај Аристотела на ренесансно разумевање поетике, као и особености тог разумевања у отклону од Аристотела. Развој разумевања имагинације као порекла поезије у раду се поред појма подражавања разматра и с обзиром на питање естетског задовољства, те с обзиром на проблеме истине и морала.
(Arhe, Vol. 13, br. 26, 2016, 41-56.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Анализе понуђене у овом раду посвећене су разматрању три примера феноменолошке естетике музике. Разматрање музике какво можемо наћи код Н. Хартмана, Р. Ингардена и М. Дифрена предмет су анализе с обзиром на кључне разлике између ових
позиција, које проистичу с обзиром на различито постављену примену феноменолошког метода у погледу на феномен уметности. Анализа је, стога, у сва три случаја проведена фокусирањем односа феноменолошког метода и питања особености музике у односу на друге уметности, као и поређењем ових позиција. Резултат анализе представља увид у ново феноменолошко разумевање формалног карактера музике, супротстављено традицији естетике.
(Theoria, Vol. 60, br. 3, 2017, 212-228.)
+ оригинални научни рад
Анализе понуђене у овом раду посвећене су разматрању три примера феноменолошке естетике музике. Разматрање музике какво можемо наћи код Н. Хартмана, Р. Ингардена и М. Дифрена предмет су анализе с обзиром на кључне разлике између ових
позиција, које проистичу с обзиром на различито постављену примену феноменолошког метода у погледу на феномен уметности. Анализа је, стога, у сва три случаја проведена фокусирањем односа феноменолошког метода и питања особености музике у односу на друге уметности, као и поређењем ових позиција. Резултат анализе представља увид у ново феноменолошко разумевање формалног карактера музике, супротстављено традицији естетике.
(Theoria, Vol. 60, br. 3, 2017, 212-228.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Овај рад посвећен је феноменолошкој естетици Мишела Анрија, односно његовом тумачењу апстрактног сликарства. Анријев фокус је стваралаштво В. Кандинског, за које француски феноменолог сматра да је одликовани случај апстрактног сликарства које показује да су све уметности суштински апстрактног карактера. Анализа ће сучелити ставове Кандинског са ставовима Анрија, а биће посебно фокусирана на појмове унутрашњег и спољашњег, на питање односа садржаја и средстава сликања, те на проблем боја и чулно опажљивих квалитета. Резултат анализе показаће оквире сусрета и домете феноменолошког тумачења сликарства Кандинског.
(Arhe, god. XV, br. 30, 2018, 133-148.)
+ оригинални научни рад
Овај рад посвећен је феноменолошкој естетици Мишела Анрија, односно његовом тумачењу апстрактног сликарства. Анријев фокус је стваралаштво В. Кандинског, за које француски феноменолог сматра да је одликовани случај апстрактног сликарства које показује да су све уметности суштински апстрактног карактера. Анализа ће сучелити ставове Кандинског са ставовима Анрија, а биће посебно фокусирана на појмове унутрашњег и спољашњег, на питање односа садржаја и средстава сликања, те на проблем боја и чулно опажљивих квалитета. Резултат анализе показаће оквире сусрета и домете феноменолошког тумачења сликарства Кандинског.
(Arhe, god. XV, br. 30, 2018, 133-148.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
Aesthetic of nature is in this paper presented in the context of its revival in contemporary philosophy. Nature as the object of aesthetic experience and valorisation is mainly a question of traditional aesthetics, so its revival is here presented as the problem of redefinition of aesthetics in contemporary terms. The analysis encompasses examples from contemporary aesthetics, philosophy and art, and it is focused on revealing the key features of new aesthetic understanding of nature. These key features are in conclusion seen as indications of the future perspective of the development of philosophical aesthetics.
(Synthesis Philosophica, Vol. 33, No. 2, 2018, 515-526.)
+ оригинални научни рад
Aesthetic of nature is in this paper presented in the context of its revival in contemporary philosophy. Nature as the object of aesthetic experience and valorisation is mainly a question of traditional aesthetics, so its revival is here presented as the problem of redefinition of aesthetics in contemporary terms. The analysis encompasses examples from contemporary aesthetics, philosophy and art, and it is focused on revealing the key features of new aesthetic understanding of nature. These key features are in conclusion seen as indications of the future perspective of the development of philosophical aesthetics.
(Synthesis Philosophica, Vol. 33, No. 2, 2018, 515-526.)
+ оригинални научни рад
ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ ХАЈДЕГЕРА
Језик, појмовност, уметност
Истраживање Хајдегерове филозофије је једнако посвећено његовим раним и позним делима, а тематски је усмерено на питање о језику, питање о језику филозофије и на питање о уметности. У методолошком погледу интерпретативни приступ је детаљна анализа текста усмерена на разоткривање унутрашњих кретања и функција Хајдегерових појмова и стратегија писања, уз посебан нагласак на феноменолошком и херменеутичком методу.
ОДАБРАНИ РАДОВИ
САЖЕТАК:
Хајдегерово тумачење и критика традиције филозофије у овом раду представљени су преко једног од њихових најважнијих мотива, наиме преко тумачења традиционалне филозофске појмовности. Анализа понуђена у раду претендује на то да оцрта појмовни и методски карактер темељних појмова, како их Хајдегер разумева у својој раној филозофији, те да тиме баци светло и на карактер и начин спровођења поступка деструкције.
(Arhe, vol. 11, br. 21, 2014, 131-147.)
+ оригинални научни рад
Хајдегерово тумачење и критика традиције филозофије у овом раду представљени су преко једног од њихових најважнијих мотива, наиме преко тумачења традиционалне филозофске појмовности. Анализа понуђена у раду претендује на то да оцрта појмовни и методски карактер темељних појмова, како их Хајдегер разумева у својој раној филозофији, те да тиме баци светло и на карактер и начин спровођења поступка деструкције.
(Arhe, vol. 11, br. 21, 2014, 131-147.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Централна тема овог рада је Хајдегерово тумачење Клеовог сликарства. Наша теза је да је тумачење Клеа радикализовало раније Хајдегерове ставове о уметности, те легитимисало сликарство као алтернативу поезији у контексту Хајдегерове филозофије уметности. Тезу доказујемо напоредном анализом поезије и сликарства у Хајдегеровом тумачењу, а у погледу могућности да уметност буде полигон за промену саме филозофије; нарочит фокус је на превладавању слике. Резултати анализа показују да тумачење Клеа отвара могућност за додатну радикализацију Хајдегерове филозофије уметности, такву која подразумева превладавање саме уметности.
(Theoria, Vol. 62, br. 2, 2019, 35-52.)
+ оригинални научни рад
Централна тема овог рада је Хајдегерово тумачење Клеовог сликарства. Наша теза је да је тумачење Клеа радикализовало раније Хајдегерове ставове о уметности, те легитимисало сликарство као алтернативу поезији у контексту Хајдегерове филозофије уметности. Тезу доказујемо напоредном анализом поезије и сликарства у Хајдегеровом тумачењу, а у погледу могућности да уметност буде полигон за промену саме филозофије; нарочит фокус је на превладавању слике. Резултати анализа показују да тумачење Клеа отвара могућност за додатну радикализацију Хајдегерове филозофије уметности, такву која подразумева превладавање саме уметности.
(Theoria, Vol. 62, br. 2, 2019, 35-52.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Храм, мост и скулптура примери су чијом анализом ћемо у овом раду размотрити Хајдегерово разумевање простора, односно везе уметности и простора. Анализом карактеристичних места из Хајдегерових текстова, на којима се појављују ови примери,
потврдићемо да је промишљање простора, у заокрету од раних ка позним радовима, за Хајдегера битно везано за уметност. Са друге стране, њиховим поређењем указаћемо на динамику промене разумевања односа места и простора у позној Хајдегеровој филозофији. Резултат анализа представиће проблем простора као један од кључних оквира за разумевање Хајдегерове филозофије уметности, те предложити тумачење смисла везе ових појмова.
(Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XLV-2, 2020, 207-218.)
+ оригинални научни рад
Храм, мост и скулптура примери су чијом анализом ћемо у овом раду размотрити Хајдегерово разумевање простора, односно везе уметности и простора. Анализом карактеристичних места из Хајдегерових текстова, на којима се појављују ови примери,
потврдићемо да је промишљање простора, у заокрету од раних ка позним радовима, за Хајдегера битно везано за уметност. Са друге стране, њиховим поређењем указаћемо на динамику промене разумевања односа места и простора у позној Хајдегеровој филозофији. Резултат анализа представиће проблем простора као један од кључних оквира за разумевање Хајдегерове филозофије уметности, те предложити тумачење смисла везе ових појмова.
(Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XLV-2, 2020, 207-218.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Овај рад посвећен је разматрању Хајдегеровог разумевања искуства уметничког дела, а с обзиром на појам угођаја, који представља пандан традиционално схваћеним естетским емоцијама, односно доживљају. Хајдегер, наиме, не пристаје на нововековни дискурс о сазнајним моћима, па утолико ни на концепцију естетских емоција; критика нововековног представног мишљења исходи ка појму угођаја, који у вези са уметничким делом смењује појам естетских емоција, али води и даље од њега. Угођај је појам који у Хајдегеровој мисли налазимо једнако везаним за продукцију и рецепцију уметности, а у погледу рецепције он подразумева нужност темељног преображаја начина осећања-и-разумевања бивствовања код оног ко га искушава. Коначно, појам угођаја припада и дијалогу певања и мишљења, утолико што га Хајдегер једнако везује и за филозофију и за уметност.
(Theoria, god. 65, br. 2, 2022, 123-132.)
+ оригинални научни рад
Овај рад посвећен је разматрању Хајдегеровог разумевања искуства уметничког дела, а с обзиром на појам угођаја, који представља пандан традиционално схваћеним естетским емоцијама, односно доживљају. Хајдегер, наиме, не пристаје на нововековни дискурс о сазнајним моћима, па утолико ни на концепцију естетских емоција; критика нововековног представног мишљења исходи ка појму угођаја, који у вези са уметничким делом смењује појам естетских емоција, али води и даље од њега. Угођај је појам који у Хајдегеровој мисли налазимо једнако везаним за продукцију и рецепцију уметности, а у погледу рецепције он подразумева нужност темељног преображаја начина осећања-и-разумевања бивствовања код оног ко га искушава. Коначно, појам угођаја припада и дијалогу певања и мишљења, утолико што га Хајдегер једнако везује и за филозофију и за уметност.
(Theoria, god. 65, br. 2, 2022, 123-132.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Чланак је посвећен разматрању својствености појмовности фундаменталне онтологије, која ће бити представљена на примеру егзистенцијала, као за њу карактеристичног типа појмова. Анализа, најпре, показује смисао и улогу егзистенцијала у вези с основним поставкама фундаменталне онтологије, те Хајдегерову критику категорија. Потом се у другом делу чланка појмовни карактер егзистенцијала разматра кроз њихове појмовне односе и на примеру појма света. Анализа у чланку полази од раних Хајдегерових ставова о односу филозофског мишљења и језика, по којима језик филозофије израста из начина мисаоног држања одређеног мислиоца и упућује на то мисаоно држање.
(Filozofska istraživanja, Vol. 43, br. 1, 2023, 59-74.)
+ оригинални научни рад
Чланак је посвећен разматрању својствености појмовности фундаменталне онтологије, која ће бити представљена на примеру егзистенцијала, као за њу карактеристичног типа појмова. Анализа, најпре, показује смисао и улогу егзистенцијала у вези с основним поставкама фундаменталне онтологије, те Хајдегерову критику категорија. Потом се у другом делу чланка појмовни карактер егзистенцијала разматра кроз њихове појмовне односе и на примеру појма света. Анализа у чланку полази од раних Хајдегерових ставова о односу филозофског мишљења и језика, по којима језик филозофије израста из начина мисаоног држања одређеног мислиоца и упућује на то мисаоно држање.
(Filozofska istraživanja, Vol. 43, br. 1, 2023, 59-74.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Централна тема овог рада је проблем језика и тумачења Хајдегерове филозофије. Проблем тумачења Хајдегерове филозофије овде се сагледава као битно везан за њен језик, те се стога анализом карактера и улоге језика у Хајдегеровој мисли начелно покушава изнаћи и право полазиште за њено тумачење. Анализа језика Хајдегерове филозофије треба да покаже и различите типове Хајдегерове појмовности, као и њихову улогу у стварању новог облика филозофије код Хајдегера.
(Arhe, vol. 12, br. 24, 2015, 55-70.)
+ оригинални научни рад
Централна тема овог рада је проблем језика и тумачења Хајдегерове филозофије. Проблем тумачења Хајдегерове филозофије овде се сагледава као битно везан за њен језик, те се стога анализом карактера и улоге језика у Хајдегеровој мисли начелно покушава изнаћи и право полазиште за њено тумачење. Анализа језика Хајдегерове филозофије треба да покаже и различите типове Хајдегерове појмовности, као и њихову улогу у стварању новог облика филозофије код Хајдегера.
(Arhe, vol. 12, br. 24, 2015, 55-70.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Тема овог рада је испитивање Хајдегеровог разумевања простора, у размаку од његове ране до позне филозофије. Питање простора размотрићемо на примеру ствари, односно бивствујућих различитих од човека, како у контексту фундаменталне онтологије, где примат има просторност тубивствовања, тако и у оквирима позне мисли, где се мишљење простора ослобађа тог примата тубивствовања. У раду ћемо анализирати Хајдегерове ставове из Бивствовања и времена, као и оне из предавања Уметност и простор. Кључна нит-водиља анализе биће Хајдегерова критика традираних концепција простора, као и наглашена инверзија односа места и простора. Анализом наведених текстова показаћемо да је питање неегзистенцијалне просторности битно обележило Хајдегеров отклон од позиција фундаменталне онтологије, али и да је његова обрада у тим оквирима назначила основне црте даље разраде разумевања бивствовања бивствујућих другачијих од човека. Закључно, питање неегзистенцијалне просторности, сматрамо, показује се као полигон разумевања такозваног категоријалногначина бивствовања, нарочито у позној Хајдегеровој мисли.
(Kritika, god. 1, br. 2, 2020, 251-271.)
+ оригинални научни рад
Тема овог рада је испитивање Хајдегеровог разумевања простора, у размаку од његове ране до позне филозофије. Питање простора размотрићемо на примеру ствари, односно бивствујућих различитих од човека, како у контексту фундаменталне онтологије, где примат има просторност тубивствовања, тако и у оквирима позне мисли, где се мишљење простора ослобађа тог примата тубивствовања. У раду ћемо анализирати Хајдегерове ставове из Бивствовања и времена, као и оне из предавања Уметност и простор. Кључна нит-водиља анализе биће Хајдегерова критика традираних концепција простора, као и наглашена инверзија односа места и простора. Анализом наведених текстова показаћемо да је питање неегзистенцијалне просторности битно обележило Хајдегеров отклон од позиција фундаменталне онтологије, али и да је његова обрада у тим оквирима назначила основне црте даље разраде разумевања бивствовања бивствујућих другачијих од човека. Закључно, питање неегзистенцијалне просторности, сматрамо, показује се као полигон разумевања такозваног категоријалногначина бивствовања, нарочито у позној Хајдегеровој мисли.
(Kritika, god. 1, br. 2, 2020, 251-271.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Рад је посвећен тумачењу неколико Хајдегерових коментара о Баумгартену из предавања Питање о ствари. Анализа показује да Хајдегер у вези са Баумгартеном истиче однос метафизике и естетике, те да заснивање естетике види као имплицитно вођено нововековним разумевањем бивствујућег као ствари и предмета чулног опажања. Резултат анализе указује на важно место критике Баумгартена у погледу пројекта превладавања естетике, те омогућава дубље разумевање неких од основних поставки Хајдегерове филозофије уметности.
(Arhe, god. XVIII, br. 35, 2021,183-201.)
+ оригинални научни рад
Рад је посвећен тумачењу неколико Хајдегерових коментара о Баумгартену из предавања Питање о ствари. Анализа показује да Хајдегер у вези са Баумгартеном истиче однос метафизике и естетике, те да заснивање естетике види као имплицитно вођено нововековним разумевањем бивствујућег као ствари и предмета чулног опажања. Резултат анализе указује на важно место критике Баумгартена у погледу пројекта превладавања естетике, те омогућава дубље разумевање неких од основних поставки Хајдегерове филозофије уметности.
(Arhe, god. XVIII, br. 35, 2021,183-201.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
In this paper I will present Heidegger’s idea of the overcoming of aesthetics, as a particular manner of a metaphysical way of thinking. The analysis will show that the overcoming of aesthetics is related to the new understanding of philosophy and the new view on thinking, opposed to the modern representational model. Also, I will present Heidegger’s interpretation of painting as his attempt to learn about this new thinking following the artistic model of the image. Finally, the analysis proves that the overcoming of the representational image and aesthetics is essentially related to the question of Being and the ontological difference.
(E. D. Protopapadakis, G. Arabatzis (eds.), Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, Vol III: Modernity and Contemporaneity, The NKUA Applied Philosophy Research Lab Press & Filozofski Fakultet, Novi Sad, Athens, 2022, p. 121-141.)
+ оригинални научни рад
In this paper I will present Heidegger’s idea of the overcoming of aesthetics, as a particular manner of a metaphysical way of thinking. The analysis will show that the overcoming of aesthetics is related to the new understanding of philosophy and the new view on thinking, opposed to the modern representational model. Also, I will present Heidegger’s interpretation of painting as his attempt to learn about this new thinking following the artistic model of the image. Finally, the analysis proves that the overcoming of the representational image and aesthetics is essentially related to the question of Being and the ontological difference.
(E. D. Protopapadakis, G. Arabatzis (eds.), Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, Vol III: Modernity and Contemporaneity, The NKUA Applied Philosophy Research Lab Press & Filozofski Fakultet, Novi Sad, Athens, 2022, p. 121-141.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Тема је овог рада појам склопа, односно склапања, како је представљен у Хајдегеровом другом главном делу, Прилозима филозофији. Појам склопа везујемо уз унутрашњу структуру предложеног новог начина мишљења другог почетка, те у раду склоп и склапање испитујемо првенствено у методолошком смислу. Поред тога, анализа показује да се методолошки смисао темељи у онтолошком, стога ће у другом делу рада бити оцртани и онтолошки оквири склопа и склапања. У резултатима, анализа даје основу да се склопно мишљење усвоји као кључ тумачења целине Хајдегерове (позне) филозофије, те да се испита као извориште тзв. тополошког мишљења.
(Filozofska istraživanja, Vol. 44 No. 1, 2024, 123-139.)
+ оригинални научни рад
Тема је овог рада појам склопа, односно склапања, како је представљен у Хајдегеровом другом главном делу, Прилозима филозофији. Појам склопа везујемо уз унутрашњу структуру предложеног новог начина мишљења другог почетка, те у раду склоп и склапање испитујемо првенствено у методолошком смислу. Поред тога, анализа показује да се методолошки смисао темељи у онтолошком, стога ће у другом делу рада бити оцртани и онтолошки оквири склопа и склапања. У резултатима, анализа даје основу да се склопно мишљење усвоји као кључ тумачења целине Хајдегерове (позне) филозофије, те да се испита као извориште тзв. тополошког мишљења.
(Filozofska istraživanja, Vol. 44 No. 1, 2024, 123-139.)
+ оригинални научни рад
ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ
Реч и изнад речи
Истраживања у области историје филозофије су углавном усмерена на источну и западну средњовековну филозофију, као и на период ренесансе и нововековне мисли. Приступ је усмерен на темељне филозофске појмове, њихов развој, функције и међусобна преплитања. Посебна пажња је посвећена методолошком утемељењу филозофског језика и појмова.
ОДАБРАНИ РАДОВИ
САЖЕТАК:
Овај рад посвећен је испитивању промене у разумевању филозофске појмовности код Дионизија Ареопагита. Да би филозофија као ословљавање Бога (теологија) могла бити оправдана у апофатичком духу, Ареопагита напушта дотадашње матрице и уводи нов тип појмова, који порекло имају у свештеним химнама. Веза химничког језика и језика филозофије биће предмет анализе у раду, а са нагласком на темељним појмовима – божанским именима. Анализа показује да ови појмови напуштају семантичке и логичке узусе традиције, те уместо њих са истим функцијама уводе безименост и многоименост.
(Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XLVI-1, 2021, 231-243.)
+ оригинални научни рад
Овај рад посвећен је испитивању промене у разумевању филозофске појмовности код Дионизија Ареопагита. Да би филозофија као ословљавање Бога (теологија) могла бити оправдана у апофатичком духу, Ареопагита напушта дотадашње матрице и уводи нов тип појмова, који порекло имају у свештеним химнама. Веза химничког језика и језика филозофије биће предмет анализе у раду, а са нагласком на темељним појмовима – божанским именима. Анализа показује да ови појмови напуштају семантичке и логичке узусе традиције, те уместо њих са истим функцијама уводе безименост и многоименост.
(Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XLVI-1, 2021, 231-243.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Предмет истраживања у овом раду је атомистичка теорија П. Гасендија. Гасендијев атОмизам разматра се у оквирима настајања нововековне идеје науке, а превасходно с обзиром на ново физичко разумевање појма материје. Анализом појмова којима се објашњавају основне одлике атома и њихова функција у објашњењу природних феномена, аутор истражује питање да ли је Гасендијев атомизам битно физичког или метафизичког карактера. На основу спроведених истраживања закључује се да ова теорија нема метафизички карактер.
(Arhe, god. XIV, br. 27, 2017, 169-183.)
+ оригинални научни рад
Предмет истраживања у овом раду је атомистичка теорија П. Гасендија. Гасендијев атОмизам разматра се у оквирима настајања нововековне идеје науке, а превасходно с обзиром на ново физичко разумевање појма материје. Анализом појмова којима се објашњавају основне одлике атома и њихова функција у објашњењу природних феномена, аутор истражује питање да ли је Гасендијев атомизам битно физичког или метафизичког карактера. На основу спроведених истраживања закључује се да ова теорија нема метафизички карактер.
(Arhe, god. XIV, br. 27, 2017, 169-183.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Метафизичка мисао св. Августина оријентисана је око појма esse, односно око појма бивствовања. Овај појам Августин користи као филозофску назнаку за самог Бога, али га такође примењује и на створења. Вишезначност појма esse у центру је разматрања у раду: она се анализира како у погледу на Бога као референта овог појма, тако и у погледу на порекло његове конституције у људском разуму. У раду заступамо тезу да је вишезначност кључна и конститутивна одлика Августиновог појма esse, као и да је, последично, идентитет божанског esse њен услов могућности.
(Arhe, god. XV, br. 29, 2018, 15-28.)
+ оригинални научни рад
Метафизичка мисао св. Августина оријентисана је око појма esse, односно око појма бивствовања. Овај појам Августин користи као филозофску назнаку за самог Бога, али га такође примењује и на створења. Вишезначност појма esse у центру је разматрања у раду: она се анализира како у погледу на Бога као референта овог појма, тако и у погледу на порекло његове конституције у људском разуму. У раду заступамо тезу да је вишезначност кључна и конститутивна одлика Августиновог појма esse, као и да је, последично, идентитет божанског esse њен услов могућности.
(Arhe, god. XV, br. 29, 2018, 15-28.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
In his Confessions, St. Augustine of Hippo offered his most famous analysis of time. Related to the problem of time is memory, human faculty that allows for our experience of the past and arranges it. Such experience of the past determines the manner in which a human being is aware of objects that are no longer co-present with his own existence, but which are present to his consciousness in a special mode – mediated through his experience of his own existence, as a re-pre-sentation of objects once grasped and known. Memory, therefore, is a concept that refers to the relationship between person and world, and which reveals the world of created beings as a field of relations and interconnections. However, it is also a concept that refers to the person as such, while the experience of the past not only reveals the objects that were once given to the mind and co-present with our own existence, but it also summons our past self and allows for its unification with the present self. Such function of memory is, ultimately, the very condition of personhood, while the person is only possible through unified awareness of particular relations of soul with other beings, self and God. In this essay I will examine St Augustine’s understanding of memory and personhood in both of its aspects presented in Confessions – the theoretical and the performative one; theoretical aspect being presented with St Augustine’s analysis of memory, and the performative one being given with the very composition of Confessions as such.
(D. Prole, G. Rujević (eds.), Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, Vol II: Personhood, Filozofski Fakultet, Novi Sad & The NKUA Applied Philosophy Research Lab Press, Novi Sad, 2020, 29-48.)
+ оригинални научни рад
In his Confessions, St. Augustine of Hippo offered his most famous analysis of time. Related to the problem of time is memory, human faculty that allows for our experience of the past and arranges it. Such experience of the past determines the manner in which a human being is aware of objects that are no longer co-present with his own existence, but which are present to his consciousness in a special mode – mediated through his experience of his own existence, as a re-pre-sentation of objects once grasped and known. Memory, therefore, is a concept that refers to the relationship between person and world, and which reveals the world of created beings as a field of relations and interconnections. However, it is also a concept that refers to the person as such, while the experience of the past not only reveals the objects that were once given to the mind and co-present with our own existence, but it also summons our past self and allows for its unification with the present self. Such function of memory is, ultimately, the very condition of personhood, while the person is only possible through unified awareness of particular relations of soul with other beings, self and God. In this essay I will examine St Augustine’s understanding of memory and personhood in both of its aspects presented in Confessions – the theoretical and the performative one; theoretical aspect being presented with St Augustine’s analysis of memory, and the performative one being given with the very composition of Confessions as such.
(D. Prole, G. Rujević (eds.), Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, Vol II: Personhood, Filozofski Fakultet, Novi Sad & The NKUA Applied Philosophy Research Lab Press, Novi Sad, 2020, 29-48.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
У овом раду бавићемо се Спинозином дефиницијом супстанције, као нарочито важним местом његовог филозофског система. Најпре ћемо представити методолошки смисао и улогу дефиниције супстанције у Спинозиној мисли, а потом ћемо подобније анализирати сва три аспекта дефиниције; онтолошки, епистемолошки и логички. Особености Спинозине дефиниције супстанције представићемо указујући на одступања од Декартове дефиниције супстанције и средњовековног филозофског наслеђа. Идеју супстанције, на основу које се формулише дефиниција супстанције, Спиноза проглашава за најважнију међу истинитим идејама, стога што она може да постане узор исправном сазнању и ваљаном сазнајном поступању. Овај методолошки примат идеје супстанције очитује се и у самој дефиницији, односно у поретку три њена аспекта који показују не само шта супстанција јесте, већ и како (о њој) треба мислити. На тај начин анализа дефиниције супстанције повратно потврђује њен методолошки значај.
(Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XLIX-1, 2024, 49-62.)
+ оригинални научни рад
У овом раду бавићемо се Спинозином дефиницијом супстанције, као нарочито важним местом његовог филозофског система. Најпре ћемо представити методолошки смисао и улогу дефиниције супстанције у Спинозиној мисли, а потом ћемо подобније анализирати сва три аспекта дефиниције; онтолошки, епистемолошки и логички. Особености Спинозине дефиниције супстанције представићемо указујући на одступања од Декартове дефиниције супстанције и средњовековног филозофског наслеђа. Идеју супстанције, на основу које се формулише дефиниција супстанције, Спиноза проглашава за најважнију међу истинитим идејама, стога што она може да постане узор исправном сазнању и ваљаном сазнајном поступању. Овај методолошки примат идеје супстанције очитује се и у самој дефиницији, односно у поретку три њена аспекта који показују не само шта супстанција јесте, већ и како (о њој) треба мислити. На тај начин анализа дефиниције супстанције повратно потврђује њен методолошки значај.
(Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XLIX-1, 2024, 49-62.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Филозофија Џона Лока у овом раду разматра се из перспективе његовог разумевања идеја и опажања, са циљем да се реконструише Локов метод мишљења. Локов метод, нови пут идеја, разуме се као битно везан за његово емпиристичко опредељење, и као конститутиван за целокупан пројекат његове филозофије. Централне анализе у раду посвећене су разматрању везе опажаја, идеје и њима опредељеног филозофског начина мишљења.
(Arhe, Vol. 13, br. 25, 2016, 185-200.)
+ оригинални научни рад
Филозофија Џона Лока у овом раду разматра се из перспективе његовог разумевања идеја и опажања, са циљем да се реконструише Локов метод мишљења. Локов метод, нови пут идеја, разуме се као битно везан за његово емпиристичко опредељење, и као конститутиван за целокупан пројекат његове филозофије. Централне анализе у раду посвећене су разматрању везе опажаја, идеје и њима опредељеног филозофског начина мишљења.
(Arhe, Vol. 13, br. 25, 2016, 185-200.)
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
This paper is intended to give an account of the problem of memory as presented in the philosophy of G. W. Leibniz. Leibniz’s understanding of memory is here analyzed with respect to the problem of knowledge, that is, to the way in which memory can have an impact on workings of reason. The analysis is followed by a comparison of Leibniz’s and Descartes’s accounts of memory, with a focus on the scope in which Leibniz was influenced by Descartes. I conclude that for Leibniz, as opposed to Descartes, memory is a necessary and integral part of knowledge, and therefore of the methodology of sciences as well. In this respect, the analysis also presents Leibniz’s understanding of two possible formalizations of memory: one given with the art of memory, and the other being the part of the philosophical language. In both cases memory is considered close to logic and connected with it. I argue that the second formalization, the one given in philosophical language, is more useful for the interpretation of how Leibniz understands memory, while the project of formal and symbolic language is a kind of precondition for the formal account of process of thinking in general – in terms of validating knowledge as certain and reliable, as well as in terms of acquiring new knowledge. Such findings, in turn, prove that the problem of memory in Leibniz’s philosophy is primarily to be seen as a problem of methodology and epistemology. In other words, they prove that other aspects of Leibniz’s concept of memory, such as metaphysical or theological ones, are to be interpreted on the basis of methodological meaning of this concept.
(Facta Universitatis, Series: Philosophy, Sociology, Psychology and History, Vol. 16, No. 3, 2017, 201–212.)
+ оригинални научни рад
This paper is intended to give an account of the problem of memory as presented in the philosophy of G. W. Leibniz. Leibniz’s understanding of memory is here analyzed with respect to the problem of knowledge, that is, to the way in which memory can have an impact on workings of reason. The analysis is followed by a comparison of Leibniz’s and Descartes’s accounts of memory, with a focus on the scope in which Leibniz was influenced by Descartes. I conclude that for Leibniz, as opposed to Descartes, memory is a necessary and integral part of knowledge, and therefore of the methodology of sciences as well. In this respect, the analysis also presents Leibniz’s understanding of two possible formalizations of memory: one given with the art of memory, and the other being the part of the philosophical language. In both cases memory is considered close to logic and connected with it. I argue that the second formalization, the one given in philosophical language, is more useful for the interpretation of how Leibniz understands memory, while the project of formal and symbolic language is a kind of precondition for the formal account of process of thinking in general – in terms of validating knowledge as certain and reliable, as well as in terms of acquiring new knowledge. Such findings, in turn, prove that the problem of memory in Leibniz’s philosophy is primarily to be seen as a problem of methodology and epistemology. In other words, they prove that other aspects of Leibniz’s concept of memory, such as metaphysical or theological ones, are to be interpreted on the basis of methodological meaning of this concept.
(Facta Universitatis, Series: Philosophy, Sociology, Psychology and History, Vol. 16, No. 3, 2017, 201–212.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Учење о трансценденталијама Томе Аквинског у овом раду представљамо са циљем да укажемо на његову иманентно сазнајну проблематику. Аквинчево учење биће анализирано с обзиром на позадински проблем могућности изградње трансценденталних појмова. Анализа резултира наглашавањем друге три трансценденталије, као кључа интерпретације целокупног учења, као и истицањем метафизичке, а не теолошке природе проблема трансценденталија. У коначном, значај учења о трансценденталијама показује се у светлу изградње новог, томистичког смисла метафизике.
(Arhe, vol. XVI, br. 31, 2019, 15-33.)
+ оригинални научни рад
Учење о трансценденталијама Томе Аквинског у овом раду представљамо са циљем да укажемо на његову иманентно сазнајну проблематику. Аквинчево учење биће анализирано с обзиром на позадински проблем могућности изградње трансценденталних појмова. Анализа резултира наглашавањем друге три трансценденталије, као кључа интерпретације целокупног учења, као и истицањем метафизичке, а не теолошке природе проблема трансценденталија. У коначном, значај учења о трансценденталијама показује се у светлу изградње новог, томистичког смисла метафизике.
(Arhe, vol. XVI, br. 31, 2019, 15-33.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
У овом раду биће речи о проблему индивидуације, једном од централних проблема средњовековне филозофије на западу. Проблем индивидуације представићемо из онтолошке перспективе, као покушај да се одговори на питање по чему појединачно створено биће јесте. Ово питање размотрићемо наглашавајући паралеле проблема индивидуације са непојмљивошћу и неизрецивошћу божанског јесте, оличеног у појму esse. Анализа ће показати да су оба основна приступа решењу проблема индивидуације, инклузивни и ексклузивни, проблематична сходно заснованости на логичко-метафизичкој релацији супстанције и акциденције.
(Arhe, god. XX, br. 40, 2023, 107-126.)
+ оригинални научни рад
У овом раду биће речи о проблему индивидуације, једном од централних проблема средњовековне филозофије на западу. Проблем индивидуације представићемо из онтолошке перспективе, као покушај да се одговори на питање по чему појединачно створено биће јесте. Ово питање размотрићемо наглашавајући паралеле проблема индивидуације са непојмљивошћу и неизрецивошћу божанског јесте, оличеног у појму esse. Анализа ће показати да су оба основна приступа решењу проблема индивидуације, инклузивни и ексклузивни, проблематична сходно заснованости на логичко-метафизичкој релацији супстанције и акциденције.
(Arhe, god. XX, br. 40, 2023, 107-126.)
+ оригинални научни рад
САЖЕТАК:
Рад је посвећен разматрању мотива светлости у мисли Псеудо-Дионизија Ареопагите и Светог Августина. У оба случаја, мотив светлости везан је за темељни хришћански проблем несазнатљивости Бога; два мислиоца дају два сасвим различита одговора на тај проблем. У складу са својом апофатичком теологијом, Ареопагита се опредељује за крајње необично решење оличено у формулацији божанског примрака као двоструке негације овоземаљске светлости. За разлику од тога, Св. Августин заступа тезу о могућности поступног просветљавања душе путем сазнања све до назирања, али не и потпуног виђења божанске недоступне светлости.
(Arhe, god. XXI, br. 42, 2024, 205-322.)
+ оригинални научни рад
Рад је посвећен разматрању мотива светлости у мисли Псеудо-Дионизија Ареопагите и Светог Августина. У оба случаја, мотив светлости везан је за темељни хришћански проблем несазнатљивости Бога; два мислиоца дају два сасвим различита одговора на тај проблем. У складу са својом апофатичком теологијом, Ареопагита се опредељује за крајње необично решење оличено у формулацији божанског примрака као двоструке негације овоземаљске светлости. За разлику од тога, Св. Августин заступа тезу о могућности поступног просветљавања душе путем сазнања све до назирања, али не и потпуног виђења божанске недоступне светлости.
(Arhe, god. XXI, br. 42, 2024, 205-322.)
+ оригинални научни рад
ОНТОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ
Онтологија творења дела
Истраживање у подручју онтологије уметности је усмерено на онтологију творења дела и фокусирано на појам творачког начела дела. Ова темељна истраживања су плод сарадње са Срђаном Шаровићем.
НАУЧНИ РАДОВИ
SUMMARY:
Due to the decentralised nature of blockchain technology, NFT art has changed notions of authorship and ownership, diminished the role of art world experts, and influenced the global art market. However, the question of whether NFTs can be considered art at all remains open to debate. In order to distinguish NFTs from other digital and non-digital artworks, we will first provide an overview of what NFTs are and what kind of digital space they belong to. Secondly, we will analyse the conditions that an NFT must fulfil in order to be considered an artwork, according to its inherent characteristics. The results will show that, firstly, an NFT artwork depends on its artistic concept; secondly, its representational content has to be a visual interpretation of the NFT concept and related to data according to the concept; and finally, the concept defines the whole ecosystem and the aesthetic properties of NFT artworks.
(Synthesis Philosophica, 76 (2), 2023, 255-273.)
---
+ оригинални научни рад
Due to the decentralised nature of blockchain technology, NFT art has changed notions of authorship and ownership, diminished the role of art world experts, and influenced the global art market. However, the question of whether NFTs can be considered art at all remains open to debate. In order to distinguish NFTs from other digital and non-digital artworks, we will first provide an overview of what NFTs are and what kind of digital space they belong to. Secondly, we will analyse the conditions that an NFT must fulfil in order to be considered an artwork, according to its inherent characteristics. The results will show that, firstly, an NFT artwork depends on its artistic concept; secondly, its representational content has to be a visual interpretation of the NFT concept and related to data according to the concept; and finally, the concept defines the whole ecosystem and the aesthetic properties of NFT artworks.
(Synthesis Philosophica, 76 (2), 2023, 255-273.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
Ово излагање посвећено је отеловљењу уметности која се стани у крипто простору. На примеру крипто уметности указаћемо на суштинску одлику тврачког Дела – родоначелност за неки свет. Крипто уметност је погодан пример због тога што живи у простору који се још увек конституише, децентрализован је и није институционализован, те Дело у њега слободно улази. Како ћемо показати, крипто Дело ствара и обухвата како НФТ ентитете, тако и окружје (екосистем) у ком се они појављују, порађајући (сопствени) свет са поретком који исходи из суштине тог Дела. Суштина крипто Дела је његов (уметнички) концепт, као метод који генерише НФТ ентитете и даје њихову потпуну индивидуализацију. Напокон, свет (крипто) Дела показује се као простор (ре)конституције смисла – простор организације и структурирања датог (података), начина виђења и разумевања.
(Проблем предвиђања у филозофији и науци / Живот као филозофско и научно питање / Филозофија и нова реалност, СФД, Београд, 2024, 239-252.)
---
+ оригинални научни рад
Ово излагање посвећено је отеловљењу уметности која се стани у крипто простору. На примеру крипто уметности указаћемо на суштинску одлику тврачког Дела – родоначелност за неки свет. Крипто уметност је погодан пример због тога што живи у простору који се још увек конституише, децентрализован је и није институционализован, те Дело у њега слободно улази. Како ћемо показати, крипто Дело ствара и обухвата како НФТ ентитете, тако и окружје (екосистем) у ком се они појављују, порађајући (сопствени) свет са поретком који исходи из суштине тог Дела. Суштина крипто Дела је његов (уметнички) концепт, као метод који генерише НФТ ентитете и даје њихову потпуну индивидуализацију. Напокон, свет (крипто) Дела показује се као простор (ре)конституције смисла – простор организације и структурирања датог (података), начина виђења и разумевања.
(Проблем предвиђања у филозофији и науци / Живот као филозофско и научно питање / Филозофија и нова реалност, СФД, Београд, 2024, 239-252.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
Теми односа између естетике и прогреса у овом раду приступамо разматрањем природе дела и могућности његовог утицаја на напредак друштва. Свако самостојно, целовито, потпуно, родоначелно дело својим пројављивањем сведочи и предлаже свет. Окуп таквих дела је складан, па отуда творачка дела међусобно није примерено самеравати, нити неком од њих приписивати већу вредност. О напретку у вези са делом је, међутим, могуће говорити према заједници и њеном унутрашњем уређењу. Како родоначелно дело пројављује нарочит, духом осмотрен смисао заснован на естетском начелу самог дела, тако би заједница осовљена у родоначнелном делу била утемељена у духу и устројена по истом начелу и смислу који се делом отеловљују. Таква заједница је поетско друштво вишег реда.
(И. Драшкић Вићановић, У. Поповић, Д. Ћаловић, М. Новаковић, М. Миладинов, С. Грбовић (ур.), Естетика и прогрес, ЕДС, Београд, 2024, 141-157.)
---
+ оригинални научни рад
Теми односа између естетике и прогреса у овом раду приступамо разматрањем природе дела и могућности његовог утицаја на напредак друштва. Свако самостојно, целовито, потпуно, родоначелно дело својим пројављивањем сведочи и предлаже свет. Окуп таквих дела је складан, па отуда творачка дела међусобно није примерено самеравати, нити неком од њих приписивати већу вредност. О напретку у вези са делом је, међутим, могуће говорити према заједници и њеном унутрашњем уређењу. Како родоначелно дело пројављује нарочит, духом осмотрен смисао заснован на естетском начелу самог дела, тако би заједница осовљена у родоначнелном делу била утемељена у духу и устројена по истом начелу и смислу који се делом отеловљују. Таква заједница је поетско друштво вишег реда.
(И. Драшкић Вићановић, У. Поповић, Д. Ћаловић, М. Новаковић, М. Миладинов, С. Грбовић (ур.), Естетика и прогрес, ЕДС, Београд, 2024, 141-157.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
У овом раду износимо став да естетско вредновање дела треба бити засновано на оцени начела по ком је створено дело, а не на процени појавности дела. Начело као услов естетске вредности дела обезбеђује јединствено мерило естетског вредновања; мерило које искључује релативизацију естетских вредности и естетско вредновање чврсто везује за само дело. У раду ћемо најпре образложити у ком смислу и на који начин начело дела представља окосницу естетског вредновања, а потом ћемо разликовати и подробније размотрити унутрашње и спољно-унутрашње начело (дела). Закључци у раду показују да самосталну естетску вредност може имати једино самостојно дело са унутрашњим творачким начелом. Следствено томе, дело настало без икаквог начела нема естетску вредност, а дело сачињено по спољно-унутрашњем начелу има естетску вредност спољне парадигме.
(Theoria, Vol. 68, No. 1, 2025, 175-181.)
---
+ оригинални научни рад
У овом раду износимо став да естетско вредновање дела треба бити засновано на оцени начела по ком је створено дело, а не на процени појавности дела. Начело као услов естетске вредности дела обезбеђује јединствено мерило естетског вредновања; мерило које искључује релативизацију естетских вредности и естетско вредновање чврсто везује за само дело. У раду ћемо најпре образложити у ком смислу и на који начин начело дела представља окосницу естетског вредновања, а потом ћемо разликовати и подробније размотрити унутрашње и спољно-унутрашње начело (дела). Закључци у раду показују да самосталну естетску вредност може имати једино самостојно дело са унутрашњим творачким начелом. Следствено томе, дело настало без икаквог начела нема естетску вредност, а дело сачињено по спољно-унутрашњем начелу има естетску вредност спољне парадигме.
(Theoria, Vol. 68, No. 1, 2025, 175-181.)
---
+ оригинални научни рад
SUMMARY:
This paper explores the process of creating artwork, with a particular emphasis on the artist’s role in that process. The concept of the ‘donkey’s dilemma’ is used to illustrate the artist’s position when faced with the act of creation. Specifically, the artist must decide whether to adhere to the inherent principle of the artwork, ensuring that all stages of its creation are aligned with this internal logic, or to conform to an external principle, thereby adapting the artwork to fit preexisting frameworks. The inherent, inner principle guarantees a coherent relationship between the metaphysical essence of the artwork and its physical form, ensuring that this principle is clearly expressed in the final work. In contrast, the external principle represents external ideas, ideologies, or cultural contexts that assign value and meaning to objects considered art within a given context. The artist, like the donkey, must bear the burden of his choice, and the dilemma lies in deciding which burden to accept - a dilemma we argue is ultimately false. In either case, the artist remains inextricably bound to the moral and ethical consequences of his choice regarding both the artwork and the principle guiding its creation. Art created in accordance with an inner principle possesses intrinsic value - a valor derived from the work itself, grounded in its own internal logic. By contrast, art tied to an external principle lacks inherent value, as its worth depends on the value system the artist adopts. This paper further argues that such external value systems, including widely accepted aesthetic standards, are context-dependent and therefore relativistic. By contrast, the genuine disposition for an artwork to possess value resides in its ontology - that is, in its inner principle. Accordingly, the decision between an inner or external principle in the creative process is, fundamentally, a choice between authentic value – that is, the valor, and imposed perceptions of value shaped by societal constructs.
(Balkan Analytic Forum, BAF 2: Dispositions & Dispositions and Values, Belgrade, 2025. (In print))
---
This paper explores the process of creating artwork, with a particular emphasis on the artist’s role in that process. The concept of the ‘donkey’s dilemma’ is used to illustrate the artist’s position when faced with the act of creation. Specifically, the artist must decide whether to adhere to the inherent principle of the artwork, ensuring that all stages of its creation are aligned with this internal logic, or to conform to an external principle, thereby adapting the artwork to fit preexisting frameworks. The inherent, inner principle guarantees a coherent relationship between the metaphysical essence of the artwork and its physical form, ensuring that this principle is clearly expressed in the final work. In contrast, the external principle represents external ideas, ideologies, or cultural contexts that assign value and meaning to objects considered art within a given context. The artist, like the donkey, must bear the burden of his choice, and the dilemma lies in deciding which burden to accept - a dilemma we argue is ultimately false. In either case, the artist remains inextricably bound to the moral and ethical consequences of his choice regarding both the artwork and the principle guiding its creation. Art created in accordance with an inner principle possesses intrinsic value - a valor derived from the work itself, grounded in its own internal logic. By contrast, art tied to an external principle lacks inherent value, as its worth depends on the value system the artist adopts. This paper further argues that such external value systems, including widely accepted aesthetic standards, are context-dependent and therefore relativistic. By contrast, the genuine disposition for an artwork to possess value resides in its ontology - that is, in its inner principle. Accordingly, the decision between an inner or external principle in the creative process is, fundamentally, a choice between authentic value – that is, the valor, and imposed perceptions of value shaped by societal constructs.
(Balkan Analytic Forum, BAF 2: Dispositions & Dispositions and Values, Belgrade, 2025. (In print))
---
АПСТРАКТ:
У овом раду представићемо појам творачког знања. Појмом творачко знање именујемо делатно знање које испоручује, показује и саопштава како јесте свега што је настало и што долази у постање. Творачко знање је темељно знање које се непосредно показује у стварању; то је делатно захватање и сагледавање које измиче устаљеним одређењима и описима знања. Такво знање је формално и општеначелно: како јесте нечега, саопштено творачким знањем, тиче се целокупне класе таквих случајева и свих односа уједно. Као делатно, творачко знање претходи поставци било ког установљеног и препознатог теоријског оквира и даје основ изградње појмовног промишљања. Следствено, творачко знање је ван домашаја образложења путем науке и научног метода, те претходи устаљеној разлици објашњења и разумевања. Творачко знање има сопствену унутрашњу нужност и законитост, а за свест се показује као одговор на подигнуто питање. Међу облицима теоријског знања творачком знању су сродни метафизички системи и најопштији модели физичког света, а стога што се тичу целине стварности. Творачко знање и њему припадну унутрашњу нужност и законитост у овом раду представићемо као основ метафизичког објашњења: творачко знање је како и одакле уобличавања и извођења мета/физичког разумевања стварности.
(Објашњење и разумевање, САНУ, Београд, 2025. (У штампи))
---
У овом раду представићемо појам творачког знања. Појмом творачко знање именујемо делатно знање које испоручује, показује и саопштава како јесте свега што је настало и што долази у постање. Творачко знање је темељно знање које се непосредно показује у стварању; то је делатно захватање и сагледавање које измиче устаљеним одређењима и описима знања. Такво знање је формално и општеначелно: како јесте нечега, саопштено творачким знањем, тиче се целокупне класе таквих случајева и свих односа уједно. Као делатно, творачко знање претходи поставци било ког установљеног и препознатог теоријског оквира и даје основ изградње појмовног промишљања. Следствено, творачко знање је ван домашаја образложења путем науке и научног метода, те претходи устаљеној разлици објашњења и разумевања. Творачко знање има сопствену унутрашњу нужност и законитост, а за свест се показује као одговор на подигнуто питање. Међу облицима теоријског знања творачком знању су сродни метафизички системи и најопштији модели физичког света, а стога што се тичу целине стварности. Творачко знање и њему припадну унутрашњу нужност и законитост у овом раду представићемо као основ метафизичког објашњења: творачко знање је како и одакле уобличавања и извођења мета/физичког разумевања стварности.
(Објашњење и разумевање, САНУ, Београд, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
У савременој цивилизацији алгоритми названи вештачка интелигенција се намећу као референтна тачка и најпоузданији извор знања. Савремена технологија обезбеђује да се на питање било које врсте добије резултат претраживања огромне базе података, што води некритичкој изградњи поверења у понуђене одговоре. На делу је делегирање одговорности за стицање знања као и за самостално промишљање, будући да тзв. ВИ алгоритми успешно анализирају и систематизују било који одабрани садржај. Питање које желимо да поставимо је да ли се тзв. ВИ може употребити на томе супротан начин – као (дидактичко) средство за подстицање промишљања и, посебно, за подучавање у филозофији? Такав алгоритам не би нудио податке о постојећим филозофским идејама, већ би сам морао да оперише као филозоф – постављајући питања. У овом излагању показаћемо да тзв. ВИ начелно не може да се понаша као филозоф, али да је могуће употребљавати је на филозофски начин.
(Filozofija medija: mediji i inteligencija, EDS, Beograd, 2025. (У штампи))
---
У савременој цивилизацији алгоритми названи вештачка интелигенција се намећу као референтна тачка и најпоузданији извор знања. Савремена технологија обезбеђује да се на питање било које врсте добије резултат претраживања огромне базе података, што води некритичкој изградњи поверења у понуђене одговоре. На делу је делегирање одговорности за стицање знања као и за самостално промишљање, будући да тзв. ВИ алгоритми успешно анализирају и систематизују било који одабрани садржај. Питање које желимо да поставимо је да ли се тзв. ВИ може употребити на томе супротан начин – као (дидактичко) средство за подстицање промишљања и, посебно, за подучавање у филозофији? Такав алгоритам не би нудио податке о постојећим филозофским идејама, већ би сам морао да оперише као филозоф – постављајући питања. У овом излагању показаћемо да тзв. ВИ начелно не може да се понаша као филозоф, али да је могуће употребљавати је на филозофски начин.
(Filozofija medija: mediji i inteligencija, EDS, Beograd, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
Овај рад је посвећен експликацији начела подвига (начела потпуне индивидуације) као уметничког метода. Начело подвига је један вид (творачког) начела изузећа, као начина једнозначног издвајања неког појединачног догађаја захватом у времену. Начело подвига (начело потпуне индивидуације) односи се на догађаје у самом човеку, односно на догађаје у духу и унутрашњем времену. За разлику од спољашњег, квантизованог и мерљивог времена, унутрашње време измиче било каквом ограничењу, а самим тим и дефинисању или мерењу. Догађаји у духу, који се живе и кроз које се личност одређује и индивидуира, отуда се могу назначити, па и довести до видљивости само творачким делом, „отиском“ душе/духа. Дело настало по начелу подвига, међутим, није засновано на изображавању људске личности уметничким средствима, нити се појединачна (развојна) личност узима као крајњи извор и порекло дела. Напротив, ради се о могућности да се смисао припадан унутрашњим догађајима учини видљивим делом, а путем творачког начела – и то као смисао који није ограничен на било коју индивидуу, али ипак прожима сваку. Под творачким начелом (уметничким методом) разумемо низ поступака у духу и уму уметника, својеврсно како духа којим се дело у свом несводивом смислу и истини води до изображења и појавности. Дакле, начело управља рукодељством и даје начин употребе технике у изради дела, тако да та употреба своју сврху и значење добија од начела. Отуда о начелу подвига у овом раду промишљамо полазећи од његове непосредне примене у творењу дела; у конкретном, ради се о серији слика. Сходно томе, ово излагање теми односа егзистенције и стваралаштва приступа полазећи од уметничког стварања усмереног на аутентичну егзистенцијалну ситуацију која се открива искључиво творењем и кроз дело. (примљено: 17. септембра 2023; прихваћено: 15. октобра 2023)
(Анали Филолошког факултета, год. XXXV, бр. 2, 2023, 93-103.)
---
+ оригинални научни рад
Овај рад је посвећен експликацији начела подвига (начела потпуне индивидуације) као уметничког метода. Начело подвига је један вид (творачког) начела изузећа, као начина једнозначног издвајања неког појединачног догађаја захватом у времену. Начело подвига (начело потпуне индивидуације) односи се на догађаје у самом човеку, односно на догађаје у духу и унутрашњем времену. За разлику од спољашњег, квантизованог и мерљивог времена, унутрашње време измиче било каквом ограничењу, а самим тим и дефинисању или мерењу. Догађаји у духу, који се живе и кроз које се личност одређује и индивидуира, отуда се могу назначити, па и довести до видљивости само творачким делом, „отиском“ душе/духа. Дело настало по начелу подвига, међутим, није засновано на изображавању људске личности уметничким средствима, нити се појединачна (развојна) личност узима као крајњи извор и порекло дела. Напротив, ради се о могућности да се смисао припадан унутрашњим догађајима учини видљивим делом, а путем творачког начела – и то као смисао који није ограничен на било коју индивидуу, али ипак прожима сваку. Под творачким начелом (уметничким методом) разумемо низ поступака у духу и уму уметника, својеврсно како духа којим се дело у свом несводивом смислу и истини води до изображења и појавности. Дакле, начело управља рукодељством и даје начин употребе технике у изради дела, тако да та употреба своју сврху и значење добија од начела. Отуда о начелу подвига у овом раду промишљамо полазећи од његове непосредне примене у творењу дела; у конкретном, ради се о серији слика. Сходно томе, ово излагање теми односа егзистенције и стваралаштва приступа полазећи од уметничког стварања усмереног на аутентичну егзистенцијалну ситуацију која се открива искључиво творењем и кроз дело. (примљено: 17. септембра 2023; прихваћено: 15. октобра 2023)
(Анали Филолошког факултета, год. XXXV, бр. 2, 2023, 93-103.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
Компаративна естетика се у овом раду разматра у погледу на тезу о тзв. различитим врстама уметности, односно њиховом поређењу. Анализа показује да се та теза заснива на промишљању које полази од појавности дела, уметничке средине и технике израде дела коју дата средина подржава. Анализа такође показује да се применом истог уметничког метода могу изобразити дела у различитим срединама; како им је порекло исто, тако су та дела сродна упркос појавним разликама. У коначници, разматрање потврђује да се промишљање уметности мора спроводити полазећи од дела, те да је уметност једна и јединствена, а сродност, као и особености појединачних дела, могу се објаснити путем уметничког метода. Анализе су спроведене на примеру стварања дела у реалном и крипто простору, а применом уметничког метода изузећа
(Theoria, Vol. 67, br. 1, 2024, 141-150.)
---
+ оригинални научни рад
Компаративна естетика се у овом раду разматра у погледу на тезу о тзв. различитим врстама уметности, односно њиховом поређењу. Анализа показује да се та теза заснива на промишљању које полази од појавности дела, уметничке средине и технике израде дела коју дата средина подржава. Анализа такође показује да се применом истог уметничког метода могу изобразити дела у различитим срединама; како им је порекло исто, тако су та дела сродна упркос појавним разликама. У коначници, разматрање потврђује да се промишљање уметности мора спроводити полазећи од дела, те да је уметност једна и јединствена, а сродност, као и особености појединачних дела, могу се објаснити путем уметничког метода. Анализе су спроведене на примеру стварања дела у реалном и крипто простору, а применом уметничког метода изузећа
(Theoria, Vol. 67, br. 1, 2024, 141-150.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
Последњих година крипто простор и уметност у саодношењу упознају једно друго. Захваљујући децентрализованом карактеру технологије на којој почива, крипто простор слободан је од регулаторних тела света уметности, а тиме и од задатих естетских критеријума и тираније експерата. Ипак, питање да ли НФТ може бити уметничко Дело, и ако да, какво, и даље је отворено. У овом раду размотрићемо га полазећи од природе целокупног простора у ком се стани НФТ уметност, као и поређењем са суштином и смислом уметности уопште. Разматрања ће показати да НФТ Дела, сходно свом пореклу, настају по намери и концепту, за разлику од творачке уметности, која настаје по духу и као његов израз.
(Filozofija medija: mediji i sloboda, EDS, Beograd, 2024, 83-96.)
---
+ оригинални научни рад
Последњих година крипто простор и уметност у саодношењу упознају једно друго. Захваљујући децентрализованом карактеру технологије на којој почива, крипто простор слободан је од регулаторних тела света уметности, а тиме и од задатих естетских критеријума и тираније експерата. Ипак, питање да ли НФТ може бити уметничко Дело, и ако да, какво, и даље је отворено. У овом раду размотрићемо га полазећи од природе целокупног простора у ком се стани НФТ уметност, као и поређењем са суштином и смислом уметности уопште. Разматрања ће показати да НФТ Дела, сходно свом пореклу, настају по намери и концепту, за разлику од творачке уметности, која настаје по духу и као његов израз.
(Filozofija medija: mediji i sloboda, EDS, Beograd, 2024, 83-96.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
У овом излагању бавићемо се питањем идентитета уметничког дела у дигиталној средини. Питање идентитета дела у дигиталној средини треба поставити као питање о онтолошко-естетском идентитету дела. Дато питање тиче се чињенице да се у крипто простору дела појављују у великим серијама, обухвата и по више хиљада чланова. Питање о онтолошко-естетском идентитету дела размотрићемо на примеру long-form генеративне уметности. Показаћемо да се јединственим делом у овом случају сматра како целокупна серија, тако и сви поједини генерисани чланови серије, као и програмски код којим се серија генерише. Размотрићемо онтолошке категорије којима се може одредити такво јединствено дело, као и његове естетске критеријуме. Анализа ће потврдити да естетски критеријуми почивају на онтолошком устројству дела.
(Filozofija medija: mediji i identiteti, EDS, Beograd, 2025, 95-107.)
---
+ оригинални научни рад
У овом излагању бавићемо се питањем идентитета уметничког дела у дигиталној средини. Питање идентитета дела у дигиталној средини треба поставити као питање о онтолошко-естетском идентитету дела. Дато питање тиче се чињенице да се у крипто простору дела појављују у великим серијама, обухвата и по више хиљада чланова. Питање о онтолошко-естетском идентитету дела размотрићемо на примеру long-form генеративне уметности. Показаћемо да се јединственим делом у овом случају сматра како целокупна серија, тако и сви поједини генерисани чланови серије, као и програмски код којим се серија генерише. Размотрићемо онтолошке категорије којима се може одредити такво јединствено дело, као и његове естетске критеријуме. Анализа ће потврдити да естетски критеријуми почивају на онтолошком устројству дела.
(Filozofija medija: mediji i identiteti, EDS, Beograd, 2025, 95-107.)
---
+ оригинални научни рад
АПСТРАКТ:
У овом раду изложићемо разматрања о начину на који се тзв. вештачка интелигенција употребљава као средство за сачињавање дела. Такву уметност је примерено назвати промпт арт јер алгоритми названи вештачка интелигенција оперишу према упутствима (тзв. промптовима) задатим од човека, а у складу са параметрима кодирања и програмирања тих алгоритама. Такозвани ВИ алгоритми, то јест агенти, сачињени су по одређеном начелу: код алгоритма је норматив у сачињавању дела промпт арта јер унапред даје оквире упутстава по којима би тај агент могао да оперише и сачини дело. У нормативом датим оквирима, позитивна упутства која се задају агенту су у функцији конкретизације деловања алгоритма ка жељеном резултату. Негативни промпт арт, то јест негативно поступање у начину задавања упутстава омогућава агенту да у сачињавању дела врши синтезу свих облика који су му на располагању једном кад уважи оно што негативно упутство искључује. Негативни промпт арт укида форме одабране по учесталости њихове присутности у бази података са којом агент барата, као и претпостављене пожељне форме као резултат. Отуда, негативни промпт арт омогућава коришћење овог алата у најинтензивнијем облику, изузев случаја када се упутства (промптови) односе на основне ликовне елементе којима се образују жељене форме.
(Естетика, уметност, стил, ЕДС, Београд, 2025. (У штампи))
---
У овом раду изложићемо разматрања о начину на који се тзв. вештачка интелигенција употребљава као средство за сачињавање дела. Такву уметност је примерено назвати промпт арт јер алгоритми названи вештачка интелигенција оперишу према упутствима (тзв. промптовима) задатим од човека, а у складу са параметрима кодирања и програмирања тих алгоритама. Такозвани ВИ алгоритми, то јест агенти, сачињени су по одређеном начелу: код алгоритма је норматив у сачињавању дела промпт арта јер унапред даје оквире упутстава по којима би тај агент могао да оперише и сачини дело. У нормативом датим оквирима, позитивна упутства која се задају агенту су у функцији конкретизације деловања алгоритма ка жељеном резултату. Негативни промпт арт, то јест негативно поступање у начину задавања упутстава омогућава агенту да у сачињавању дела врши синтезу свих облика који су му на располагању једном кад уважи оно што негативно упутство искључује. Негативни промпт арт укида форме одабране по учесталости њихове присутности у бази података са којом агент барата, као и претпостављене пожељне форме као резултат. Отуда, негативни промпт арт омогућава коришћење овог алата у најинтензивнијем облику, изузев случаја када се упутства (промптови) односе на основне ликовне елементе којима се образују жељене форме.
(Естетика, уметност, стил, ЕДС, Београд, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
Овај рад је посвећен односу између морала и уметности; тачније, бавићемо се питањем етичког карактера уметничког стварања и творења дела. У савременој есте-тици етичко разматрање дела је углавном релативистичко, усмерено на партикуларне контексте и условљено актуелним темама у владајућој културној парадигми. Томе насупрот, сматрамо да је етичка природа и вредност неког уметничког дела апсолутна и да она не зависи од измене друштвено-културних околности или субјективних ставова посматрача. У раду заступамо становиште да се етичко и естетско се не могу раздвајати ни у чину творења, ни приликом посматрања дела. При томе се дело етички и естетски мора вредновати према свом творачком начелу, начелу по ком дело долази у постање. Промишљање творења дела и самог дела темељимо на личном искуству уметничке праксе. Промишљање етичког карактера творења дела спровешћемо у дијалогу са Кан-товом филозофијом, позивајући се на категорички императив.
(Звездано небо нада мном и морални закон у мени, СФД, Сремски Карловци/Нови Сад, 2025. (У штампи))
---
Овај рад је посвећен односу између морала и уметности; тачније, бавићемо се питањем етичког карактера уметничког стварања и творења дела. У савременој есте-тици етичко разматрање дела је углавном релативистичко, усмерено на партикуларне контексте и условљено актуелним темама у владајућој културној парадигми. Томе насупрот, сматрамо да је етичка природа и вредност неког уметничког дела апсолутна и да она не зависи од измене друштвено-културних околности или субјективних ставова посматрача. У раду заступамо становиште да се етичко и естетско се не могу раздвајати ни у чину творења, ни приликом посматрања дела. При томе се дело етички и естетски мора вредновати према свом творачком начелу, начелу по ком дело долази у постање. Промишљање творења дела и самог дела темељимо на личном искуству уметничке праксе. Промишљање етичког карактера творења дела спровешћемо у дијалогу са Кан-товом филозофијом, позивајући се на категорички императив.
(Звездано небо нада мном и морални закон у мени, СФД, Сремски Карловци/Нови Сад, 2025. (У штампи))
---
КЊИГЕ
Образложења и најаве
Објављене књиге се тичу неких од кључних тема које одређују досадашње правце истраживања у филозофији: Хајдегерове филозофије уметности, Хајдегерове филозофије језика и проблема заснивања естетике као филозофске дисциплине.
Очекује се публиковање четири књиге посвећене онтологији творења дела, у коауторству са Срђаном Шаровићем.
Очекује се публиковање четири књиге посвећене онтологији творења дела, у коауторству са Срђаном Шаровићем.
ускоро...
САЖЕТАК:
Прва књига OCC трокњижја - O књига - представља и образлаже начело изузећа као основно творачко начело (тј. уметнички метод) свих OCC (GEN) ART дела.
Начело изузећа је осмишљено као одговор на питање: како једнозначно издвојити појединачно пројављивање догађаја захватом у времену, и при томе указати на све одлике тог догађаја? У творењу по овом творачком начелу поступа се по начелом тачно одређеним корацима. Начелом издвојено пројављивање догађаја је нужно да би дело дошло у постање, тако да изображено дело једнозначно и потпуно указује управо на тај догађај.
Према начелу изузећа, пројављивање догађаја се може захватити или у унутрашњем свевремену духа (човека) или у спољашњем физичком времену. Стога начело изузећа има два вида: начело подвига, по ком се творе дела која указују на унутрашњи догађај у духу човека, и начело потпуног одређења (великих серија), по коме настају дела која указују на догађај у спољашњем физичком времену.
О књига представља основно разлагање оба ова вида начела изузећа, укључујући ту и образложења предживственог бића дела насталог по овом творачком начелу.
(у штампи)
Прва књига OCC трокњижја - O књига - представља и образлаже начело изузећа као основно творачко начело (тј. уметнички метод) свих OCC (GEN) ART дела.
Начело изузећа је осмишљено као одговор на питање: како једнозначно издвојити појединачно пројављивање догађаја захватом у времену, и при томе указати на све одлике тог догађаја? У творењу по овом творачком начелу поступа се по начелом тачно одређеним корацима. Начелом издвојено пројављивање догађаја је нужно да би дело дошло у постање, тако да изображено дело једнозначно и потпуно указује управо на тај догађај.
Према начелу изузећа, пројављивање догађаја се може захватити или у унутрашњем свевремену духа (човека) или у спољашњем физичком времену. Стога начело изузећа има два вида: начело подвига, по ком се творе дела која указују на унутрашњи догађај у духу човека, и начело потпуног одређења (великих серија), по коме настају дела која указују на догађај у спољашњем физичком времену.
О књига представља основно разлагање оба ова вида начела изузећа, укључујући ту и образложења предживственог бића дела насталог по овом творачком начелу.
(у штампи)
САЖЕТАК:
Друга књига OCC трокњижја - прва C књига - посвећена је начелу подвига као једном виду начела изузећа. Дела настала по овом творачком начелу чине OCC ART.
Дела настала по начелу подвига указују на унутрашњи догађај - на пројављивање догађаја у духу човека. Ово творачко начело налаже да се сачињавање дела у материјалу одвија током времена које тачно одговара трајању унутрашњег времена пројављивања догађаја. Начело такође налаже низ корака којима се обезбеђује да ликовни основи и саобразба дела буду одређени пројављивањем унутрашњег догађаја. Изображено дело једнозначно указује на унутрашњи догађај путем свог предживственог бића, а истовремено даје опис тог догађаја кроз своју појавност.
Прва C књига даје обухватно образложење основног смисла начела подвига и формалне структуре творења дела у складу са овим начелом. Такође, књига представља и студију случаја - анализу начина на који је кроз поступање по начелу настала серија слика Подвиг.
(у штампи)
Друга књига OCC трокњижја - прва C књига - посвећена је начелу подвига као једном виду начела изузећа. Дела настала по овом творачком начелу чине OCC ART.
Дела настала по начелу подвига указују на унутрашњи догађај - на пројављивање догађаја у духу човека. Ово творачко начело налаже да се сачињавање дела у материјалу одвија током времена које тачно одговара трајању унутрашњег времена пројављивања догађаја. Начело такође налаже низ корака којима се обезбеђује да ликовни основи и саобразба дела буду одређени пројављивањем унутрашњег догађаја. Изображено дело једнозначно указује на унутрашњи догађај путем свог предживственог бића, а истовремено даје опис тог догађаја кроз своју појавност.
Прва C књига даје обухватно образложење основног смисла начела подвига и формалне структуре творења дела у складу са овим начелом. Такође, књига представља и студију случаја - анализу начина на који је кроз поступање по начелу настала серија слика Подвиг.
(у штампи)
САЖЕТАК:
Трећа књига OCC трокњижја - друга C књига - посвећена је начелу потпуног одређења (великих серија), као једном виду начела изузећа. Дела настала у складу са овим творачким начелом чине OCC GEN ART.
У творењу по начелу потпуног одређења (великих серија) настају дела која указују на неки спољашњи догађај - на пројављивање догађаја у (спољашњем) физичком времену. Дела настала по овом творачком начелу се сачињавају у крипто дигиталној средини, као НФТ серије које обухватају хиљаде појединачних дела. Начело обезбеђује да свако од ових НФТ дела буде сачињено путем истог техничког поступка и да сва ова дела имају сличну, а ипак јединствену и оригиналну појавност (представни садржај).
Друга C књига представља обухватно образложење основног смисла начела потпуног одређења (великих серија), као и формалну структуру поступања у творењу дела у складу са овим творачким начелом. Додатно, књига укључује и филозофско разматрање онтологије крипто (НФТ) уметности, као предуслова за разумевање критеријума који одређују НФТ дело и који омогућавају његово разликовање од других НФТ-ова који нису дела. Напокон, књига обухвата и студију случаја - анализу начина на који је поступање по начелу спроведено у творењу the MM/FMM НФТ косерија.
(у штампи)
Трећа књига OCC трокњижја - друга C књига - посвећена је начелу потпуног одређења (великих серија), као једном виду начела изузећа. Дела настала у складу са овим творачким начелом чине OCC GEN ART.
У творењу по начелу потпуног одређења (великих серија) настају дела која указују на неки спољашњи догађај - на пројављивање догађаја у (спољашњем) физичком времену. Дела настала по овом творачком начелу се сачињавају у крипто дигиталној средини, као НФТ серије које обухватају хиљаде појединачних дела. Начело обезбеђује да свако од ових НФТ дела буде сачињено путем истог техничког поступка и да сва ова дела имају сличну, а ипак јединствену и оригиналну појавност (представни садржај).
Друга C књига представља обухватно образложење основног смисла начела потпуног одређења (великих серија), као и формалну структуру поступања у творењу дела у складу са овим творачким начелом. Додатно, књига укључује и филозофско разматрање онтологије крипто (НФТ) уметности, као предуслова за разумевање критеријума који одређују НФТ дело и који омогућавају његово разликовање од других НФТ-ова који нису дела. Напокон, књига обухвата и студију случаја - анализу начина на који је поступање по начелу спроведено у творењу the MM/FMM НФТ косерија.
(у штампи)
САЖЕТАК:
Књига је посвећена истраживању Хајдегерове филозофске интерпретације сликарства. Иако је Хајдегерова филозофија уметности превасходно оријентисана на поезију, ово истраживање показује да сликарство заузима једнако значајно место у развоју Хајдегерове мисли, нарочито у његовој позној филозофији. Питање о слици постаје централно за проблем превладавања естетике, а тиме и за превладавање метафизике, што теми сликарства даје посебан значај. Књига се састоји из четири кључна поглавља, од којих је свако посвећено једном сликару ког је Хајдегер сматрао посебно важним и њиховим делима.
(ЕДС, Београд, 2021, 1-228.)
+ књига
Књига је посвећена истраживању Хајдегерове филозофске интерпретације сликарства. Иако је Хајдегерова филозофија уметности превасходно оријентисана на поезију, ово истраживање показује да сликарство заузима једнако значајно место у развоју Хајдегерове мисли, нарочито у његовој позној филозофији. Питање о слици постаје централно за проблем превладавања естетике, а тиме и за превладавање метафизике, што теми сликарства даје посебан значај. Књига се састоји из четири кључна поглавља, од којих је свако посвећено једном сликару ког је Хајдегер сматрао посебно важним и њиховим делима.
(ЕДС, Београд, 2021, 1-228.)
+ књига
САЖЕТАК:
Централна тема ове књиге је Баумгартеново заснивање естетике. Баумгартенова идеја да естетика може бити наука, по научном статусу једнака другим филозофским дисциплинама, нит је водиља овог истраживања. У првом делу књиге испитују се рана Баумгартенова дела и сам настанак идеје естетике, а највећим делом истраживање је посвећено Баумгартеновом центрланом делу Естетика. У овој књизи нарочита пажња је посвећена Баумгартеновој филозофији уметности, која има кључну улогу у овом истраживању.
(СФД, Београд, 2019, 1-295.)
+ књига
Централна тема ове књиге је Баумгартеново заснивање естетике. Баумгартенова идеја да естетика може бити наука, по научном статусу једнака другим филозофским дисциплинама, нит је водиља овог истраживања. У првом делу књиге испитују се рана Баумгартенова дела и сам настанак идеје естетике, а највећим делом истраживање је посвећено Баумгартеновом центрланом делу Естетика. У овој књизи нарочита пажња је посвећена Баумгартеновој филозофији уметности, која има кључну улогу у овом истраживању.
(СФД, Београд, 2019, 1-295.)
+ књига
САЖЕТАК:
Ова књига је посвећена систематској реконструкцији Хајдегерове филозофије језика, како је престављена у његовом првом главном делу Бивствовање и време, као и у предавањима и списима из периода развоја фундаменталне онтологије. Истраживање односа бивствовања и језика у раној Хајдегеровој мисли је тематски усмерено на детаљну анализу делова текста у којима се говори о језику, са посебним нагласком на позиционирању језика унутар оквира еггзистенцијала докучености у Аналитици тубивствовања.
(СФД, Београд, 2019, 1-341.)
+ књига
Ова књига је посвећена систематској реконструкцији Хајдегерове филозофије језика, како је престављена у његовом првом главном делу Бивствовање и време, као и у предавањима и списима из периода развоја фундаменталне онтологије. Истраживање односа бивствовања и језика у раној Хајдегеровој мисли је тематски усмерено на детаљну анализу делова текста у којима се говори о језику, са посебним нагласком на позиционирању језика унутар оквира еггзистенцијала докучености у Аналитици тубивствовања.
(СФД, Београд, 2019, 1-341.)
+ књига
ГЕНЕРАТИВНЕ СЕРИЈЕ
ТВОРАЧКО НАЧЕЛО: Начело потпуног одређења (великих серија)
OCC GEN ART
Уметничка дела у овом генеративном пројекту настала су по начелу потпуног одређења (великих серија); као таква, она припадају OCC GEN ART теоријско-делатном оквиру. Пројекат обухвата седам косерија, при чему свака од њих садржи на хиљаде НФТ слика (појединачних уметничких дела). Све серије су настале по истом фокус-концепту и применом истоветног техничког поступка; разликују се у основним цртежима који су заједнички свим члановима поједине серије, али су сва дела створена као визуелне интерпретације датог фокус-концепта. Свако уметничко дело у свакој од седам ко-серија поседује јединствену и оригиналну појавну саобразбу.
ТВОРАЧКО НАЧЕЛО: жиЋало
ЛОГОРИЈА
Овај генеративни пројекат развијен је по жиЋало (Zitchalo) творачком начелу. Пројекат представља колористичко и композиционо истраживање у оквиру ког свако појединачно уметничко дело, насумично генерисано путем семена (seed), показује унутрашње колористичко и композиционо сагласје.
Свако дело у серији сачињено је од истих унапред дефинисаних ликовних основа, али су број и распоред тих основа одређени насумично. Свако појединачно дело представља један посебан свет са својом специфичном смисленом структуром, при чему свака прерасподела његових ликовних основа доводи до нове, али и даље смислене и сагласне саобразбе. Поред тога, свако дело је анимирано и интерактивно, омогућавајући посматрачу да истражује саобразбу на много начина. Оваква структура не само да утврђује принцип појединачности унутар генеративног поретка, већ и открива потенцијал за бесконачно ново обликовање унутар ограниченог скупа елемената - у духу жиЋала као уметничко-онтолошког модела стварања.
Свако дело у серији сачињено је од истих унапред дефинисаних ликовних основа, али су број и распоред тих основа одређени насумично. Свако појединачно дело представља један посебан свет са својом специфичном смисленом структуром, при чему свака прерасподела његових ликовних основа доводи до нове, али и даље смислене и сагласне саобразбе. Поред тога, свако дело је анимирано и интерактивно, омогућавајући посматрачу да истражује саобразбу на много начина. Оваква структура не само да утврђује принцип појединачности унутар генеративног поретка, већ и открива потенцијал за бесконачно ново обликовање унутар ограниченог скупа елемената - у духу жиЋала као уметничко-онтолошког модела стварања.
ТВОРАЧКО НАЧЕЛО: Унутрашњи простор
МетаЦРКВЕ
МетаЦркве су генеративни пројекат развијен по творачком начелу унутрашњег простора. У ликовном смислу, пројекат представља истраживање линије и композиције засновано на архутектонским тлоцртима православних храмова. Појединачно дело ове генеративне серије настаје на основу предефинисаног алгоритма, а путем насумичног семена, тако да сваки члан серије има јединствену ликовну и архитектонску композицију.
Цркве које показују генерисани радови су метафизичке цркве, а не прикази физичких објеката. Метафизичке цркве су симболи унутрашњег духовног станишта које се конституише у личном молитвеном односу са Богом. Величина МетаЦркве је изражена бројем молитви назначеним у доњем десном углу дела. На тај начин, свако генерисано дело симболички заступа духовни простор у ком учествује неки појединац.
Радови су интерактивни: обим површине исцртане метацркве може варирати, а промене у површини кореспондирају са изменама у броју молитви, дебљини зидова, броју апсида, купола и другим архитектонским параметрима.
Цркве које показују генерисани радови су метафизичке цркве, а не прикази физичких објеката. Метафизичке цркве су симболи унутрашњег духовног станишта које се конституише у личном молитвеном односу са Богом. Величина МетаЦркве је изражена бројем молитви назначеним у доњем десном углу дела. На тај начин, свако генерисано дело симболички заступа духовни простор у ком учествује неки појединац.
Радови су интерактивни: обим површине исцртане метацркве може варирати, а промене у површини кореспондирају са изменама у броју молитви, дебљини зидова, броју апсида, купола и другим архитектонским параметрима.
© 2025. Сва права задржана.
Сав текстуални, визуелни и медијски садржај на овом веб-сајту заштићен је ауторским правом. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или јавно приказивање садржаја строго је забрањено и подлеже законским санкцијама.
Сав текстуални, визуелни и медијски садржај на овом веб-сајту заштићен је ауторским правом. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или јавно приказивање садржаја строго је забрањено и подлеже законским санкцијама.