ИЗОБРАЖЕЊА
Секција Естетичког Друштва Србије
Умом обезбеди складно начело за оно што је духом примљено
О творачком делу говори онај путем ког дело исходи у видљивост. Он учествује и сведочи, у једном обухвату са творачким силама у пројављивању дела; у том обухвату и из њега происходи и реч истине. Такав саучесник и сабрани је гласник целокупа творења: нужности духа као трајножарења испоручене истине која се путем творачког начела и начина и њим обликованог рукодељства изображава у дело. Такво је дело даље извориште, појило, речобразна суштина.
Творење показује своју реч као происхођење истине дела; отуда, реч творења је изразом слободна, језгровита, умна, јасна, свевидећа и неомеђена. Она је одређена суштином, местом и начином зачетка дела, оглашава његово порекло. Из саме ствари говори, животворна и родоначелна. Она обликује самостојни израз ван ограничења и једнозначности – претежна је и обухватнија. Она је изобраз истог поступања којим се дело твори. Једно са делом, и сама јесте дело.
Говор о уметности разведен од дела и његовог порекла, јесте лажан, лукав. Ако мисао о делу није у складопоравнању са делом, неважна је и неважећа. Ако истиче из творења, промишљање уметности прати дело и њим се управља.
Изображења сабирају и здружују оне који у творењу учествују и из њега промишљају. Изображења окупљају образе – исходе уметничког начина мишљења и чињења. Изображења проговарају из свеукупног зашто усправно временосног и говоре о потпуном обухвату дела.
SUMMARY:
This paper explores the process of creating artwork, with a particular emphasis on the artist’s role in that process. The concept of the ‘donkey’s dilemma’ is used to illustrate the artist’s position when faced with the act of creation. Specifically, the artist must decide whether to adhere to the inherent principle of the artwork, ensuring that all stages of its creation are aligned with this internal logic, or to conform to an external principle, thereby adapting the artwork to fit preexisting frameworks. The inherent, inner principle guarantees a coherent relationship between the metaphysical essence of the artwork and its physical form, ensuring that this principle is clearly expressed in the final work. In contrast, the external principle represents external ideas, ideologies, or cultural contexts that assign value and meaning to objects considered art within a given context. The artist, like the donkey, must bear the burden of his choice, and the dilemma lies in deciding which burden to accept - a dilemma we argue is ultimately false. In either case, the artist remains inextricably bound to the moral and ethical consequences of his choice regarding both the artwork and the principle guiding its creation. Art created in accordance with an inner principle possesses intrinsic value - a valor derived from the work itself, grounded in its own internal logic. By contrast, art tied to an external principle lacks inherent value, as its worth depends on the value system the artist adopts. This paper further argues that such external value systems, including widely accepted aesthetic standards, are context-dependent and therefore relativistic. By contrast, the genuine disposition for an artwork to possess value resides in its ontology - that is, in its inner principle. Accordingly, the decision between an inner or external principle in the creative process is, fundamentally, a choice between authentic value – that is, the valor, and imposed perceptions of value shaped by societal constructs.
(Balkan Analytic Forum, BAF 2: Dispositions & Dispositions and Values, Belgrade, 2025. (In print))
---
This paper explores the process of creating artwork, with a particular emphasis on the artist’s role in that process. The concept of the ‘donkey’s dilemma’ is used to illustrate the artist’s position when faced with the act of creation. Specifically, the artist must decide whether to adhere to the inherent principle of the artwork, ensuring that all stages of its creation are aligned with this internal logic, or to conform to an external principle, thereby adapting the artwork to fit preexisting frameworks. The inherent, inner principle guarantees a coherent relationship between the metaphysical essence of the artwork and its physical form, ensuring that this principle is clearly expressed in the final work. In contrast, the external principle represents external ideas, ideologies, or cultural contexts that assign value and meaning to objects considered art within a given context. The artist, like the donkey, must bear the burden of his choice, and the dilemma lies in deciding which burden to accept - a dilemma we argue is ultimately false. In either case, the artist remains inextricably bound to the moral and ethical consequences of his choice regarding both the artwork and the principle guiding its creation. Art created in accordance with an inner principle possesses intrinsic value - a valor derived from the work itself, grounded in its own internal logic. By contrast, art tied to an external principle lacks inherent value, as its worth depends on the value system the artist adopts. This paper further argues that such external value systems, including widely accepted aesthetic standards, are context-dependent and therefore relativistic. By contrast, the genuine disposition for an artwork to possess value resides in its ontology - that is, in its inner principle. Accordingly, the decision between an inner or external principle in the creative process is, fundamentally, a choice between authentic value – that is, the valor, and imposed perceptions of value shaped by societal constructs.
(Balkan Analytic Forum, BAF 2: Dispositions & Dispositions and Values, Belgrade, 2025. (In print))
---
АПСТРАКТ:
У овом раду представићемо појам творачког знања. Појмом творачко знање именујемо делатно знање које испоручује, показује и саопштава како јесте свега што је настало и што долази у постање. Творачко знање је темељно знање које се непосредно показује у стварању; то је делатно захватање и сагледавање које измиче устаљеним одређењима и описима знања. Такво знање је формално и општеначелно: како јесте нечега, саопштено творачким знањем, тиче се целокупне класе таквих случајева и свих односа уједно. Као делатно, творачко знање претходи поставци било ког установљеног и препознатог теоријског оквира и даје основ изградње појмовног промишљања. Следствено, творачко знање је ван домашаја образложења путем науке и научног метода, те претходи устаљеној разлици објашњења и разумевања. Творачко знање има сопствену унутрашњу нужност и законитост, а за свест се показује као одговор на подигнуто питање. Међу облицима теоријског знања творачком знању су сродни метафизички системи и најопштији модели физичког света, а стога што се тичу целине стварности. Творачко знање и њему припадну унутрашњу нужност и законитост у овом раду представићемо као основ метафизичког објашњења: творачко знање је како и одакле уобличавања и извођења мета/физичког разумевања стварности.
(Објашњење и разумевање, САНУ, Београд, 2025. (У штампи))
---
У овом раду представићемо појам творачког знања. Појмом творачко знање именујемо делатно знање које испоручује, показује и саопштава како јесте свега што је настало и што долази у постање. Творачко знање је темељно знање које се непосредно показује у стварању; то је делатно захватање и сагледавање које измиче устаљеним одређењима и описима знања. Такво знање је формално и општеначелно: како јесте нечега, саопштено творачким знањем, тиче се целокупне класе таквих случајева и свих односа уједно. Као делатно, творачко знање претходи поставци било ког установљеног и препознатог теоријског оквира и даје основ изградње појмовног промишљања. Следствено, творачко знање је ван домашаја образложења путем науке и научног метода, те претходи устаљеној разлици објашњења и разумевања. Творачко знање има сопствену унутрашњу нужност и законитост, а за свест се показује као одговор на подигнуто питање. Међу облицима теоријског знања творачком знању су сродни метафизички системи и најопштији модели физичког света, а стога што се тичу целине стварности. Творачко знање и њему припадну унутрашњу нужност и законитост у овом раду представићемо као основ метафизичког објашњења: творачко знање је како и одакле уобличавања и извођења мета/физичког разумевања стварности.
(Објашњење и разумевање, САНУ, Београд, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
У савременој цивилизацији алгоритми названи вештачка интелигенција се намећу као референтна тачка и најпоузданији извор знања. Савремена технологија обезбеђује да се на питање било које врсте добије резултат претраживања огромне базе података, што води некритичкој изградњи поверења у понуђене одговоре. На делу је делегирање одговорности за стицање знања као и за самостално промишљање, будући да тзв. ВИ алгоритми успешно анализирају и систематизују било који одабрани садржај. Питање које желимо да поставимо је да ли се тзв. ВИ може употребити на томе супротан начин – као (дидактичко) средство за подстицање промишљања и, посебно, за подучавање у филозофији? Такав алгоритам не би нудио податке о постојећим филозофским идејама, већ би сам морао да оперише као филозоф – постављајући питања. У овом излагању показаћемо да тзв. ВИ начелно не може да се понаша као филозоф, али да је могуће употребљавати је на филозофски начин.
(Filozofija medija: mediji i inteligencija, EDS, Beograd, 2025. (У штампи))
---
У савременој цивилизацији алгоритми названи вештачка интелигенција се намећу као референтна тачка и најпоузданији извор знања. Савремена технологија обезбеђује да се на питање било које врсте добије резултат претраживања огромне базе података, што води некритичкој изградњи поверења у понуђене одговоре. На делу је делегирање одговорности за стицање знања као и за самостално промишљање, будући да тзв. ВИ алгоритми успешно анализирају и систематизују било који одабрани садржај. Питање које желимо да поставимо је да ли се тзв. ВИ може употребити на томе супротан начин – као (дидактичко) средство за подстицање промишљања и, посебно, за подучавање у филозофији? Такав алгоритам не би нудио податке о постојећим филозофским идејама, већ би сам морао да оперише као филозоф – постављајући питања. У овом излагању показаћемо да тзв. ВИ начелно не може да се понаша као филозоф, али да је могуће употребљавати је на филозофски начин.
(Filozofija medija: mediji i inteligencija, EDS, Beograd, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
У овом раду изложићемо разматрања о начину на који се тзв. вештачка интелигенција употребљава као средство за сачињавање дела. Такву уметност је примерено назвати промпт арт јер алгоритми названи вештачка интелигенција оперишу према упутствима (тзв. промптовима) задатим од човека, а у складу са параметрима кодирања и програмирања тих алгоритама. Такозвани ВИ алгоритми, то јест агенти, сачињени су по одређеном начелу: код алгоритма је норматив у сачињавању дела промпт арта јер унапред даје оквире упутстава по којима би тај агент могао да оперише и сачини дело. У нормативом датим оквирима, позитивна упутства која се задају агенту су у функцији конкретизације деловања алгоритма ка жељеном резултату. Негативни промпт арт, то јест негативно поступање у начину задавања упутстава омогућава агенту да у сачињавању дела врши синтезу свих облика који су му на располагању једном кад уважи оно што негативно упутство искључује. Негативни промпт арт укида форме одабране по учесталости њихове присутности у бази података са којом агент барата, као и претпостављене пожељне форме као резултат. Отуда, негативни промпт арт омогућава коришћење овог алата у најинтензивнијем облику, изузев случаја када се упутства (промптови) односе на основне ликовне елементе којима се образују жељене форме.
(Естетика, уметност, стил, ЕДС, Београд, 2025. (У штампи))
---
У овом раду изложићемо разматрања о начину на који се тзв. вештачка интелигенција употребљава као средство за сачињавање дела. Такву уметност је примерено назвати промпт арт јер алгоритми названи вештачка интелигенција оперишу према упутствима (тзв. промптовима) задатим од човека, а у складу са параметрима кодирања и програмирања тих алгоритама. Такозвани ВИ алгоритми, то јест агенти, сачињени су по одређеном начелу: код алгоритма је норматив у сачињавању дела промпт арта јер унапред даје оквире упутстава по којима би тај агент могао да оперише и сачини дело. У нормативом датим оквирима, позитивна упутства која се задају агенту су у функцији конкретизације деловања алгоритма ка жељеном резултату. Негативни промпт арт, то јест негативно поступање у начину задавања упутстава омогућава агенту да у сачињавању дела врши синтезу свих облика који су му на располагању једном кад уважи оно што негативно упутство искључује. Негативни промпт арт укида форме одабране по учесталости њихове присутности у бази података са којом агент барата, као и претпостављене пожељне форме као резултат. Отуда, негативни промпт арт омогућава коришћење овог алата у најинтензивнијем облику, изузев случаја када се упутства (промптови) односе на основне ликовне елементе којима се образују жељене форме.
(Естетика, уметност, стил, ЕДС, Београд, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
Овај рад је посвећен односу између морала и уметности; тачније, бавићемо се питањем етичког карактера уметничког стварања и творења дела. У савременој есте-тици етичко разматрање дела је углавном релативистичко, усмерено на партикуларне контексте и условљено актуелним темама у владајућој културној парадигми. Томе насупрот, сматрамо да је етичка природа и вредност неког уметничког дела апсолутна и да она не зависи од измене друштвено-културних околности или субјективних ставова посматрача. У раду заступамо становиште да се етичко и естетско се не могу раздвајати ни у чину творења, ни приликом посматрања дела. При томе се дело етички и естетски мора вредновати према свом творачком начелу, начелу по ком дело долази у постање. Промишљање творења дела и самог дела темељимо на личном искуству уметничке праксе. Промишљање етичког карактера творења дела спровешћемо у дијалогу са Кан-товом филозофијом, позивајући се на категорички императив.
(Звездано небо нада мном и морални закон у мени, СФД, Сремски Карловци/Нови Сад, 2025. (У штампи))
---
Овај рад је посвећен односу између морала и уметности; тачније, бавићемо се питањем етичког карактера уметничког стварања и творења дела. У савременој есте-тици етичко разматрање дела је углавном релативистичко, усмерено на партикуларне контексте и условљено актуелним темама у владајућој културној парадигми. Томе насупрот, сматрамо да је етичка природа и вредност неког уметничког дела апсолутна и да она не зависи од измене друштвено-културних околности или субјективних ставова посматрача. У раду заступамо становиште да се етичко и естетско се не могу раздвајати ни у чину творења, ни приликом посматрања дела. При томе се дело етички и естетски мора вредновати према свом творачком начелу, начелу по ком дело долази у постање. Промишљање творења дела и самог дела темељимо на личном искуству уметничке праксе. Промишљање етичког карактера творења дела спровешћемо у дијалогу са Кан-товом филозофијом, позивајући се на категорички императив.
(Звездано небо нада мном и морални закон у мени, СФД, Сремски Карловци/Нови Сад, 2025. (У штампи))
---
АПСТРАКТ:
Тема овог рада су природе игре и творења, као две врсте уметности. Игру разумем као природну уметност којој је родоначелно тело, док је порекло творачке (високе) уметности дух. У игри се, дакле, дух приподобљава телу, док се у творачкој уметности тело води духом. Ако су такве какве јесу, ове две уметности су једнаког домета, обе плодородне. У свакодневном поимању и културном обрасцу, међутим, игра и творачка уметност се једначе, а обема се приписује исти основ, различит од њиховог правог порекла. Раздуховљена култура једнако врши насиље над природом и духом, па обома одриче својствену истину. Игра се бесплодно самерава са творачком уметношћу у јаловом покушају да јој се да духовни смисао. Одвојена од истине тела, плођења и рађања, игра постаје представа и лаж. Сведена на обману и чулно уживање, игра јесте само лепота порока. Како се једначи са високом уметношћу, местом откровења истине, последице су девастирајуће.
(И. Драшкић Вићановић, У. Поповић, Д. Ћаловић, М. Новаковић, М. Миладинов, С. Грбовић (ур.), Естетика и игра, ЕДС, Београд, 2022, 117-192.)
---
+ оригинални научни рад
Тема овог рада су природе игре и творења, као две врсте уметности. Игру разумем као природну уметност којој је родоначелно тело, док је порекло творачке (високе) уметности дух. У игри се, дакле, дух приподобљава телу, док се у творачкој уметности тело води духом. Ако су такве какве јесу, ове две уметности су једнаког домета, обе плодородне. У свакодневном поимању и културном обрасцу, међутим, игра и творачка уметност се једначе, а обема се приписује исти основ, различит од њиховог правог порекла. Раздуховљена култура једнако врши насиље над природом и духом, па обома одриче својствену истину. Игра се бесплодно самерава са творачком уметношћу у јаловом покушају да јој се да духовни смисао. Одвојена од истине тела, плођења и рађања, игра постаје представа и лаж. Сведена на обману и чулно уживање, игра јесте само лепота порока. Како се једначи са високом уметношћу, местом откровења истине, последице су девастирајуће.
(И. Драшкић Вићановић, У. Поповић, Д. Ћаловић, М. Новаковић, М. Миладинов, С. Грбовић (ур.), Естетика и игра, ЕДС, Београд, 2022, 117-192.)
---
+ оригинални научни рад
СВЕСКЕ
ускоро ...
ускоро...
ускоро...
ускоро...
Уредници:
др ум. Срђан Шаровић; др Уна Поповић
др ум. Срђан Шаровић; др Уна Поповић
© 2025. Сва права задржана.
Сав текстуални, визуелни и медијски садржај на овој интернет страници заштићен је ауторским правом. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или јавно приказивање садржаја строго је забрањено и подлеже законским санкцијама.
Сав текстуални, визуелни и медијски садржај на овој интернет страници заштићен је ауторским правом. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или јавно приказивање садржаја строго је забрањено и подлеже законским санкцијама.