Миксолидијски модално-дистрибутивни систем — објашњење и упутство за извођаче
1. Назив и дефиниција
Миксолидијски модално-дистрибутивни систем представља строго одређену модалну праксу у којој се сав музички материјал — акорди, мелодије, контрапункт и хармонске прогресије — гради искљчиво из тонова миксолидијске лествице једног централног тоналитета. Овај систем одбацује традиционалне принципе функцијске хармоније и хроматизма, постављајући уместо тога затворену скално-модалну дистрибуцију као основну структуру.
2. Структурне карактеристике
Скала: седмостепена миксолидијска лествица (нпр. A–B–C♯–D–E–F♯–G).
Тонални центар: слободно изабран, али фиксиран у оквиру једне лествице током целе форме.
Градивни принцип: све хармонске и мелодијске структуре се конструишу само од тонова скале.
Хармонија: не постоје доминантно-тоничне функције; сви акорди су равноправно изведени из модуса.
Интервали: нема ниједног интервала или тона који није већ присутан у скали — ни у акордима, ни у линији.
3. Практично упутство за музичаре
а) Акордска пракса
Сви акорди (трозвучни и четворозвучни) морају бити диатонски унутар миксолидијске лествице.
Пример акорда у A миксолидијском:
A, Bm, C♯dim, D, Em, F♯m, G
Сви септакорди се граде као директни диатонски проширења:
A7, Bm7, C♯m7♭5, Dmaj7, Em7, F♯m7, Gmaj7
б) Мелодијска линија
Мелодија се гради искључиво из тонова скале, без украсних тонова, прелаза, измена или позајмица.
Орнаментика, ако се примењује, мора остати унутар диатонског оквира.
в) Импровизација
Импровизација је у потпуности модална.
Слободна употреба свих тонова скале, али без прелазака ван ње.
г) Тонски континуитет
Тонални центар остаје непромењен током извођења целине или задатог сегмента.
Модулација у други модус или тоналитет се дозвољава искључиво као композициони поступак, али не у оквиру једне примене овог система.
4. Сврха и ефекат
Увођењем миксолидијског модално-дистрибутивног система добија се стабилна, затворена хармонска средина, погодна за контемплативне, ритуалне и минималистичке форме;
изразита унутрашња логика, која омогућава јасан идентитет музичке материје;
модално одређена слобода, где сви акорди и тонови деле исту основу.