Једна од основних категорија на основу којих је могуће разумети уметничко дело јесте категорија модалног система. Уметничко дело се не може адекватно одредити само као материјална појава, као низ случајно повезаних елемената или као производ субјективне произвољности. Потпуније разумевање дела захтева да оно буде сагледано као целовит систем нужности и могућности, то јест као модални систем унутар кога свака појединачна одлика, сваки однос и свака појавност имају своје место, функцију и оправдање.

Под модалним системом дела подразумева се унутрашње устројство у коме су унапред одређене нужности које конституишу дело, као и поље могућих варијација које из тих нужности произилазе. Дело, дакле, није произвољна целина у коју се накнадно додају поједини елементи, већ систем у коме нужности претходе могућностима, а могућности представљају само различите начине актуелизације онога што је већ садржано у унутрашњој структури дела.

Управо зато уметничко дело мора бити схваћено као онтолошки систем. Његова појавност у материјалу није почетак дела, већ његова актуелизација. Пре него што се дело појави у звуку, речи, боји или облику, оно постоји у метафизичком стању као унутрашње организован систем односа. То метафизичко стање није нешто неодређено или магловито, већ логички уређена структура у којој су већ присутне нужне одлике дела, његови конститутивни елементи и опсег њихових могућих варирања.

Стварање дела стога не почиње физичким извођењем, већ расуђивањем. Уметник, пре него што дело актуелизује у материјалу, расуђује о томе шта дело јесте. Он разматра које су одлике нужне да би дело било управо то дело, а које одлике могу варирати, а да идентитет дела остане очуван. Расуђивање у стварању тиче се, дакле, метафизичког стања дела. Оно је модално јер се креће у категоријама нужности и могућности.

Најпре се расуђује о нужностима дела. Нужности су оне одлике без којих дело не би било оно што јесте. Оне чине његову онтолошку конституцију и представљају темељ његовог идентитета. Међутим, дело није сведено само на нужности. Унутар сваке нужности постоји одређено поље варијабилности. Тако се формира поље могућег, односно опсег свих могућих појава које су у складу са унутрашњом структуром дела.

Поље могућег није неограничено. Оно је одређено самим нужностима дела. Управо зато варијације нису произвољне, већ представљају нужне могућности. Свака могућа појава дела мора бити у складу са логичким и онтолошким оквиром који дело већ поседује. Дело се, дакле, може појављивати у различитим облицима, али ниједна од тих појава не сме нарушити његову унутрашњу конституцију.

У том смислу, модални систем представља посредника између онтологије и продукције дела. Са једне стране, он чува унутрашњу истину дела и његове нужне односе. Са друге стране, омогућава да се дело појави у материјалу, а да при том остане верно сопственој унутрашњој структури. Управо је то разлог због ког се модална епистемологија може разумети као аналитички посредник између онтолошког устројства дела и његове појавне реализације. Њена функција није да накнадно описује већ настало дело, већ да омогући разумевање начина на који се дело преводи из метафизичког стања у структуру извођења која га може актуализовати. Такво посредовање обезбеђује кохерентност између унутрашње истине дела и његове појавности.

Због тога се уметничко дело не може разумети као збир својих појавних својстава. Оно није исто што и своје појединачно извођење, нити се његов идентитет може свести на једно чињенично стање. Појединачна појавност дела представља само једну од могућих реализација модалног система који делу претходи. Управо зато дело може имати више различитих појавних облика, а да при том остане исто дело.

Модални систем омогућава да се метафизичко дело преведе у појавност.

То се јасно може показати на примеру модалног џеза. У модалном џезу музички модус представља логички и онтолошки оквир дела. Модус није само техничка скала, већ систем нужности који унапред дефинише све допуштене односе унутар композиције. Сваки модус има своју унутрашњу структуру, одређену распоредом интервала. Та структура остаје иста без обзира на изабрани тонални центар. Одабиром тоналног центра не мења се сама логика модуса, већ само његово полазиште.

Модус је, дакле, једнак модалном систему дела. Он претходи свакој појединачној композицији и условљава њену унутрашњу конституцију. Његова интервалска структура има формални и неизменљив карактер: без обзира на то који је одабран тонални центар, унутрашњи односи међу тоновима остају исти. Одабиром тоналног центра мења се само полазиште модуса, али не и његова логика. Управо зато се унутрашња структура модуса мора очувати у сваком појединачном делу које настаје унутар њега.

Свака композиција настала унутар одређеног модуса представља једну од могућих актуелизација тог модалног система. Између модуса и конкретног дела не постоји произвољност: све што се појављује у делу мора бити логички предусловљено самим модусом. Иако је број могућих комбинација тонова практично несагледив, свака од тих комбинација остаје ограничена унутрашњом структуром модуса. Управо зато је могуће да један детерминистички систем произведе велико мноштво различитих дела, а да сва она остану унутар истог онтолошког и логичког оквира.

Стога је свако појединачно дело мрежа нужности и могућности. Оно има сопствену онтолошку конституцију, али је та конституција увек у складу са ширим модалним системом унутар кога дело настаје. Модус одређује шта је у делу нужно, а шта може варирати. Управо зато је могуће да у оквиру једног истог модуса настане небројено много различитих композиција, а да све оне и даље припадају истом систему.

Из тог модалног система произилази импровизација. Импровизација није самосталан чин нити произвољна игра. Она је делатна актуелизација модалног система. Све што се јавља у импровизацији већ је, као могућност, садржано у онтологији дела. Импровизација, дакле, не ствара нешто што није постојало, већ у материјалу открива и реализује могућности које су већ биле садржане у модалном систему.

Због тога се може рећи да је свако извођење дела актуелизација једне нужне могућности. Могућност није нешто што стоји насупрот нужности, већ нешто што из нужности произилази. Модални систем задаје све могућности које су унутар њега допуштене; самим тим, свака од тих могућности јесте нужна могућност.

Овај однос може се јасно уочити на примеру композиције „Импрешнс“. Прво извођење те композиције представља њену прву актуелизацију, односно прелаз из метафизичког у физичко постојање. Међутим, тиме дело није исцрпљено. Свако наредно извођење представља ново чињенично стање истог дела. Таква извођења нису друго дело, већ различите актуелизације истог модалног система.

Свако накнадно извођење може се разумети као контрачињеничко стање у односу на првобитно извођење. Контрачињеничка стања не нарушавају идентитет дела, већ показују његову модалну дубину. Основна тема композиције мора остати иста, јер она припада нужним одликама дела. Насупрот томе, музичко образложење које следи након теме припада пољу варијабилности. Управо зато се оно може мењати, а да дело и даље остане исто дело.

Контрачињеничка стања, дакле, представљају реализоване могућности које су већ биле садржане у делу. Да би таква варирања била успешна, она морају остати унутар истог модалног система. Ако би варијација нарушила унутрашњу логику дела, она више не би била варијација тог дела, већ нешто друго.

Управо у овом односу између нужности, могућности и актуелизације појављује се модална епистемичка ситуација. Истина дела не постоји изван његове појавности, али ни појавност не може бити разумљива без унутрашње истине дела. Дело постаје место у коме се онтолошке нужности показују као делатне и стварне.

Из тога следи да уметничко дело не може бити посматрано искључиво са становишта материјалне форме. Оно се мора разумети као јединство онтологије, логике и извођења. Метaфизичко стање дела, његов модални систем и његова појавност у материјалу нису три одвојене сфере, већ три аспекта истог бића.

У случају првобитног стварања дела уметник полази од осмишљеног начела дела. Начело дела представља најдубљу форму његовог модалног система. Из начела произилазе нужности, из нужности поље могућег, а из поља могућег конкретне актуелизације дела. Стварање је, према томе, чин у коме се нужности преводе у могућности, а могућности у материјалну појаву.

Расуђујући о варијабилним одликама дела, уметник унапред расуђује и о могућим контрачињеничким стањима тог дела. Он, дакле, не промишља само једно извођење, већ целокупно поље могућих извођења које произилази из истог модалног система.

Напокон, расуђивање у стварању добија своју верификацију тек у актуелизацији дела. Када се дело појави у материјалу, постаје могуће проверити да ли је његова појавност заиста у складу са његовим унутрашњим модалним системом. Успешно дело јесте оно дело у коме постоји потпуна подударност између начела, нужности, могућности и појаве.

Управо у тој тачки успоставља се потпуна подударност између онтолошког и техничког – између метафизичког дела и његове материјалне артикулације. Извођење, овде у виду импровизације, није само средство продукције, већ и доказ ваљаности модалне структуре дела. Ако је дело заиста унутрашње кохерентно, онда ће се његове нужности и могућности моћи доследно актуализовати у материјалу.

Расуђивање у стварању стога се не тиче само једног појединачног дела, већ целокупног поља његових могућих актуелизација. Уметник, полазећи од начела дела, унапред промишља не само једно будуће чињенично стање, већ и сва могућа контрачињеничка стања која из тог дела могу проистећи. Стварање је зато чин у коме се истовремено конституише биће дела и поље његових могућих појава.

Управо зато модални систем представља не само основну категорију у разумевању дела, већ и најдубљи основ његовог постојања.

Да би се у потпуности разумела структура модалног система, неопходно је јасније разликовати чињенична и контрачињеничка стања дела. Прво извођење једног дела представља његову прву актуелизацију, односно прелаз из метафизичког у физичко постојање. У том смислу, прво извођење јесте чињенично стање дела. Међутим, дело се тиме не исцрпљује. Свака накнадна реализација истог дела представља ново чињенично стање истог модалног система, али истовремено, у односу на првобитну реализацију, има карактер контрачињеничког стања.

Контрачињеничко стање није нешто спољашње делу, нити нешто што му је супротстављено. Напротив, оно је већ садржано у самом делу као једна од његових унутрашњих могућности. Ако дело поседује варијабилне елементе, онда су и све њихове могуће промене већ логички обухваћене модалним системом дела. Управо зато контрачињеничка стања не нарушавају идентитет дела, већ сведоче о његовој модалној дубини.

У сваком делу постоје елементи који припадају његовој унутрашњој нужности и без којих то дело више не би било препознато као исто дело. Насупрот томе, постоје и варијабилне одлике које могу бити другачије у свакој појединачној актуелизацији, али само под условом да остану унутар истог модалног система. Управо зато свако ново извођење или нова појава дела представља контрачињеничко стање које произилази из исте унутрашње структуре.

Нужни елементи дела обезбеђују његов идентитет, док варијабилни елементи омогућавају појаву различитих реализација. Уколико би се изменили нужни елементи, дело би престало да буде то дело. Уколико се, међутим, мењају само варијабилне одлике унутар граница које поставља модални систем, тада настају различита, али и даље ваљана контрачињеничка стања истог дела.

Из овога следи да дело није једна појава, већ целина свих могућих појава које су унапред садржане у његовом модалном систему. Целина свих извођења представља манифестацију целокупног поља могућег које је већ садржано у делу. Што је модални систем дубљи и сложенији, то је већи и број могућих актуелизација које из њега могу проистећи.

На тај начин модални систем повезује три равни: начело дела, његову онтолошку конституцију и његову појавност у материјалу. Из начела произилазе нужности; из нужности поље могућег; из поља могућег чињенична и контрачињеничка стања; а сва та стања заједно представљају различите актуелизације истог дела. У том јединству начела, нужности, могућности и појаве налази се пуни смисао дела као модалног система.