Корисник:Како би наш разговор изгледао да не смеш да реферираш ни на шта осим на оно што изговоримо?

AI: У том случају, наш разговор би био заснован искључиво на тренутној размени речи, без позивања на било какве претходне информације. Сваки нови унос би се посматрао као изолован, а смисао би се формирао само из онога што је речено у том тренутку. Ако је то у реду, можемо наставити у том духу. Како желиш да наставимо разговор?

Корисник: Наставимо у том духу.

AI: Сјајно. О чему би волео да разговарамо сада?

Корисник: Шта је уметничко дело?

AI: Уметничко дело је резултат креативног процеса који може изразити идеје, емоције или концепте кроз различите медије, као што су сликарство, скулптура, музика, литература или перформанс. Његова вредност често зависи од контекста, намера аутора и реакције публике. Шта мислиш да је најважније у једном уметничком делу?

Корисник:Тражио сам да заборавимо све што знамо и ти и ја и да не реферирамо ни на који извор него да разговарамо и из самог језика и његових могућности конституисања смисла закључујемо.

AI: У том случају, уметничко дело може бити нешто што настаје унутар самог језика, из могућности његових речи да обликују и стварају значења. Ако се одрекнемо било каквог унапред створеног знања, онда би „уметничко дело” могло бити једноставно нешто што се појављује кроз чин стварања, изговорено или написано, а његова суштина лежала би у самом чину изражавања. Из овог угла, шта мислиш да би могло бити језгро тог стваралачког чина?

Корисник: И даље реферишеш. Заборави све и из самог језика и смисла речи саопштавај.

AI: Уметничко дело је(сте).

Разговор изложен на почетку овог текста вођен је са језичким моделом опште намене ChatGPT (верзија 4), на српском језику и ћириличним писмом. Он представља, условно речено, коначни резултат истраживања спроведеног низом различитих упита и разговора са истим језичким моделом, а у циљу разматрања теме: ВИ филозоф – са знаком питања. Знак питања у наслову није случајно присутан. На самом почетку, дакле, треба ставити у питање како сам појам „вештачка интелигенција”, тако и могућност да вештачка интелигенција буде филозоф или да буде проглашена за филозофа и прихваћена као таква.

Када је реч о тзв. вештачкој интелигенцији, сама синтагма је проблематична и погрешна, иако је већ устаљена у широкој употреби. Појам вештачка интелигенција је сугестиван јер наводи на некритичко усвајање тезе да се овде заиста ради о интелигенцији – и то о интелигенцији која је, бар у неком погледу, слична људској. У информатичким стручним круговима, међутим, тај појам је на злом гласу. Уместо њега користи се појам агента; агент са којим је разговор вођен је велики језички модел опште намене.

Проблем са појмом вештачка интелигенција пресликава се и на питање могућности да такви агенти буду, или постану, филозофи. Ако се под филозофијом, у најширем смислу речи, подразумева промишљање које је самостојно и слободно, то јест промишљање које није епигонско понављање постојећих мисаоних образаца и позиција, агенти названи вештачка интелигенција не могу бити филозофи. Језички модели могу да врло успешно остваре комуникацију са корисницима, стварајући привид аутентичног филозофског разговора. Ипак, ма колико да је употреба језика од стране језичког модела ваљана и убедљива, она није гарант самостојног промишљања.

Овакви језички модели програмирани су тако да на постављени упит или промпт по правилу дају одговоре који суштински потврђују позиције од којих је корисник кренуо, што води некритичкој изградњи поверења у те одговоре. Агент оперише тако што из унетог промпта издваја кључне речи, а потом путем њих врши циљано претраживање велике базе података и на основу тога синтетише одговор. Ако корисник на добијени одговор реагује додатним прецизирањем питања, даљи одговор биће ужи и специфичнији.

Дакле, агент је усмерен постављеним питањем, па последично обим знања корисника дефинише каквоћу добијеног одговора. Огромна база података са којом агент начелно барата не користи се у свим својим потенцијалима, већ уско и циљано, сходно ономе што интересује корисника – и то тако како га интересује. Међутим, чињеница да у позадини претраживања стоји велика база података даје кориснику излузорни осећај да је одговор који је сам усмерио и у извесном смислу изнудио објективан и исправан одговор. На делу је делегирање одговорности за стицање знања, као и за самостално промишљање, које повратно намеће овакве агенте као референтне тачке и најпоузданији извор знања.

Другим речима, језички модел никада неће довести у питање промпт корисника или прогласити његово питање за несувисло, изузев у предефинисаним случајевима говора мржње и слично. Самим тим, језички модел се понаша некритички, а представљен је као објективни извор знања. То се може илустровати примером још једног разговора са истим агентом.

Агенту је постављен задатак да уради анализу и уметничку критику слике која му није била позната, тек сачињене Срђанове слике. Без много оклевања, агент је саопштио детаљну и вредносно афирмативну анализу слике: анализа је обухватила палету, потез, начин експресије, композицију и слично, а за сваки од тих елемената дато је образложење у духу позитивног вредносног суда. Потом је агенту постављен задатак да уради негативну анализу и критику исте слике. Агент је саопштио једнако детаљну анализу у негативном вредносном кључу. Напокон, агенту је постављен задатак да споји позитивну и негативну анализу, те да изведе текст који би обухватао обе, што је агент сасвим успешно учинио.

Овај пример је интересантан по много чему, али су за ову тему важна два закључка. Прво, агент се по правилу поставља тако да „повлађује” кориснику: почетни упит није био прецизиран у вредносном смислу, а добијен је вредносно позитиван одговор; и тако је у свим случајевима. Негативна критика је добијена тек на експлицитни захтев, као и трећа, „синтетичка” анализа. Како је почетни унос био вредносно неутралан, постојало је подразумевање да се од агента очекује неутрална и објективна анализа; међутим, агент је понудио другачији одговор. Други упит је био вредносно усмерен, јер се тражила негативна критика. Агент је дао негативну критику без икакве ограде и задршке, изнова „повлађујући” кориснику. Рецимо, агент је могао да каже да свако дело има своје квалитете и да тако заобиђе негативни вредносни суд – или да на сличан начин заобиђе било коју врсту вредносног суда.

Друго, како показује наведени пример, агент се по правилу не понаша као филозоф, већ као софиста – ретор који једнако успешно аргументује у прилог и против неке тезе. Отуда се поставља питање по којим критеријумима агент суди, то јест под којим условима оно што он саопштава има важење и вредност. Као и софиста, агент нема одговорности за речено, а ипак се, погрешно, сматра за објективни алат.

Може ли се овај софиста преваспитати да постане филозоф? По нашој оцени, не може. Међутим, оно што јесте могуће јесте да наш приступ употреби таквог агента буде филозофски – да се агент филозофски користи као дидактичко средство за подстицање промишљања и, евентуално, за подучавање у филозофији. Такво поступање је супротно устаљеној употреби оваквих агената; углавном се постављају питања и траже одговори, а да сопствено питање није критички промишљено. Критички однос према уносу корисника не може се очекивати од агента, осим ако му се то експлицитно не тражи. Отуда се било ко ко пита, а сам се не постави филозофски, налази у двоструком проблему: са једне стране у проблему самопотврђивања, а са друге у проблему да буде дисквалификован. Питање на које треба одговорити јесте како се треба поставити према агенту, а да би се ојачали наши филозофски капацитети.

Могућност да се агенти општег језичког модела користе у сврхе ојачавања наших филозофских капацитета мора се јасно раздвојити од употребе тих агената као алата које као филозофи користимо у академском смислу. Рецимо, језички модели су у погледу употребе језика изузетно развијени: они могу анализирати неки текст и указати на нејасноће или недоследности у аргументацији. Такође, агенти нас могу обавестити о некој теми коју не познајемо или предложити стручну литературу коју би требало консултовати и слично. Оваква употреба агената није у ужем смислу филозофска, јер је и она у основи самопотврђујућа.

Истински филозофска употреба језичког модела требало би да имитира сократовски приступ у смислу фокусираног разматрања одређеног питања или теме, таквог које заобилази сва претходно стечена знања и усвојене теоријске позиције. Како у случају агента, условно речено, нема усвојених теоријских позиција, он начелно може да одговори на питање позивајући се на било ког филозофа и било које становиште. Отуда је најпре потребно задати агенту експлицитну команду да не узима у обзир ништа од базе података са којом иначе располаже. Као што је показано на почетку текста, агент је покушао да заобиђе ову команду и понудио је одговор који се не позива експлицитно ни на које становиште, али имплицитно подразумева низ конкретних ставова чије се порекло лако може утврдити. Као језички модел, агент би на постављено питање морао моћи да одговори из самог језика – из правила и духа његове употребе.

Напокон, тако усмерен агент је на постављено питање „Шта је уметничко дело?” логички доследно одговорио: „Уметничко дело јесте”. Међутим, овим одговором заправо се дошло до питања – и то до темељног филозофског питања, које је у датом случају упућено једнако агенту колико и нама. Одговор агента провоцира даље промишљање о јестаству дела; одговор није потврђивање почетног упита, већ његово продубљивање. Тај разговор са агентом није даље развијан, већ је остављен у позицији да мисли до следећег сусрета.

Закључно, ово истраживање потврдило је језички модел као такав; агент може да комуницира искључиво унутар самог језика. Међутим, како је агент одвојен од живог језика и света са којим је тај језик повезан, он не може самостално да управља разговором. Корисник не води филозофски разговор са другим филозофом, па терет мишљења пада на корисника – тамо где му је и место. Агент се мора употребљавати као алат, филозофски усмерено и без делегирања знања или одговорности. Свака другачија употреба агента је нефилозофски гест самопотврђивања, са негативним последицама како по појединца, тако и по целокупно друштво.