Питање о начелу дела није споредно питање уметничког поступка, већ питање саме могућности постојања дела. Свака расправа о смислу, вредности, устројству и појавности дела неминовно се враћа на питање по ком је начелу дело настало. Дело није оно што јесте по својој непосредној појавности, већ по унутрашњем поретку који га устројава и који се кроз појавност показује. Ако је дело оно што јесте по начелу које га унутрашње одређује, онда је одсуство начела истовремено и одсуство унутрашњег основа дела. Отуда творење без начела не представља другачији, алтернативни вид стваралаштва, већ поступање у коме изостаје оно што дело чини делом.

Често се сматра да је управо одсуство начела услов највеће стваралачке слободе. Чини се да је уметник најслободнији онда када не следи никакво правило, када се препушта непосредном току осећања, чулној интуицији, тренутном надахнућу или игри облика, боја, речи и материјала. У таквом разумевању, дело би требало да настане „само од себе“, без претходног усмерења, без обавезе према било каквом унутрашњем поретку. Међутим, такво разумевање слободе почива на погрешној претпоставци да одсуство начела значи одсуство сваког усмерења.

Тамо где нема унутрашњег начела, поступање не постаје слободно, већ препуштено случају. Но случај никада није неутралан. Ако не постоји начело које изнутра управља творењем, дело ће неминовно бити вођено неким другим, спољашњим поретком. Уметник који мисли да поступа без начела заправо се, најчешће несвесно, управља према ономе што му је већ доступно и познато: према навикама, преузетим облицима, владајућем укусу, културним очекивањима, техничким могућностима, преовлађујућим стиловима или тренутним захтевима средине. Поступање које се представља као спонтано и ничим условљено најчешће је, управо зато што није унутрашње устројено, најдубље зависно од спољашњих услова.

Творење без начела зато не остаје дуго без икаквог начела. Оно се готово увек преображава у творење по спољно-унутрашњем начелу. Ако дело нема сопствени унутрашњи основ, његов смисао и сврха морају бити преузети однекуд другде. Смисао и сврха дела тада више не исходе из самог дела, већ му се намећу споља. Дело се обликује према захтеву да буде актуелно, разумљиво, допадљиво, политички делотворно, тржишно пожељно, технички упечатљиво или стилски препознатљиво. Уместо да се устројава изнутра, оно се прилагођава већ постојећем поретку.

Када дело настаје по спољно-унутрашњем начелу, оно више није самостојно. Спољно-унутрашње начело не припада самом делу, већ некој делу спољашњој парадигми. Дело настало по таквом начелу није родоначелно свом свету, већ представља инстанцу нечега што му претходи. Његов смисао је позајмљен, његова сврха је наметнута, а његова вредност не потиче из њега самог. Оно се може вредновати једино према томе колико успешно потврђује и подржава свет из кога потиче.

Из тог разлога, по спољно-унутрашњем начелу заправо не настаје дело, већ конструкт. Конструкт није устројен изнутра, већ је пројектован према унапред задатом циљу. Његови делови нису у саприпадности, већ у функционалној повезаности. Они не припадају једни другима по начелу, већ служе истој сврси. Сваки такав конструкт повратно потврђује парадигму из које је потекао и подржава свет те парадигме. Његова естетска вредност није сопствена, већ позајмљена од парадигме из које је преузето његово начело.

Отуда се конструкти могу вредновати као више или мање успешни. Њихово мерило је спољашње: колико добро испуњавају задату сврху, колико уверљиво подржавају свет парадигме којој припадају, колико доследно потврђују поредак из кога су настали. Могуће је говорити о бољем или слабијем конструкту, као што је могуће говорити о бољој или слабијој примени истог модела. Али такво вредновање не тиче се самог дела, већ степена успешности у испуњавању спољашњег задатка.

Тамо где дело нема унутрашње начело, оно нема ни унутрашњу нужност. Ниједна његова одлика није суштински нужна. Боја може бити другачија, композиција измењена, материјал замењен, стил преобликован, а да дело притом остане „исто“, јер не постоји унутрашњи поредак који би све те елементе чинио међусобно зависним. Такво дело је само једна од могућих комбинација. Свака његова одлика могла би бити другачија, а да се ништа суштински не измени.

Због тога творење без начела увек исходи у низ појединачних одлука које нису унутрашње повезане. Облик не произлази из смисла, већ му се додаје; боја не следи устројство дела, већ се бира према утиску; однос делова не исходи из њихове саприпадности, већ из накнадног усаглашавања. Дело се не сачињава изнутра, већ се склапа споља. Оно може бити технички довршено, складно, уверљиво или ефектно, али не показује зашто је управо такво морало бити.

Услед одсуства унутрашње нужности, мерило вредности дела нужно се помера са самог дела на његову појавност и на вештину израде. Тада се дело вреднује према томе да ли је складно, допадљиво, необично, технички успешно или стилски препознатљиво. Но таква мерила не тичу се дела као дела, већ рукодељства. Она процењују успешност извођења, а не унутрашњу основаност онога што је изведено.

Овде се показује суштинска разлика између дела и рукодељства. Рукодељство се односи на умеће, технику и начин извођења. Оно је неопходно за долазак дела у појавност, али није довољно за постојање дела. Вештина је способност да се нешто изведе, али не и знање о томе шта треба да буде изведено и зашто. Највеће умеће не може дати дело ако не постоји начело које тим умећем управља. Напротив, што је већа техничка способност, то је већа могућност да се одсуство унутрашњег смисла прикрије привидом довршености.

Ако се дело сачињава мимо свих начела, онда се поступа без знања о томе шта се ради. Такво поступање је покушај да се основи дела помире споља, без смисла који би управљао њиховим саглашавањем до саобразбе. Уместо да постоји један унутрашњи поредак који одређује шта делу припада и на који начин припада, основи дела се накнадно доводе у однос. Они су међусобно функционално или утисно повезани, али не и суштински саприпадни.

Дело се, међутим, не коначи у својој појавности. Кроз опажено се пројављује нарочит унутрашњи простор и свет дела. Свет дела није збир његових појединачних својстава, већ унутрашњи поредак који се кроз дело види. Појавност дела није сама себи сврха, нити је примарни предмет естетског вредновања. Она је видљивост нечега што јој претходи и што је уређује.

Отуда је основни предмет естетског вредновања начело дела. Појавност дела може бити естетски вреднована само секундарно и по начелу. Начело је носилац естетске вредности стога што је стожер и окосница творења дела, његовог устројства, његовог сачињавања и сврхе. Естетска вредност дела почива на естетској вредности његовог начела.

Начело дела је формални и општи поредак по ком се управља стварање дела. Оно задаје све одлике дела које настаје по том начелу: његово унутрашње онтолошко устројство, његову појавност, његову сврху и његов смисао. Све што дело јесте и како јесте одређено је начелом. Начело је устав дела и, као такво, оно одговара за дело.

Начело је увек израз онога одакле је потекло и усклађено је са својим извором. Све што по начелу настаје стоји у складопоравнању са тим извором. Дело створено по начелу сведочи о пореклу тог начела. Ако је начело унутрашње, дело сведочи о сопственом унутрашњем поретку. Ако је начело спољно-унутрашње, дело сведочи о парадигми из које је преузето.

Ако дело има унутрашње начело, творење дела, његов смисао и сврха изнутра су припадни самом делу. Дело настало по унутрашњем начелу јесте самостојно и родоначелно свом свету. Унутрашње начело је начело онтолошко-естетског устројства дела и конститутивно је за дело. Оно није једна од одлика дела, већ оно по чему дело уопште јесте дело.

Творачко начело није спољашње правило, рецепт или схема која се примењује на дело. Оно није образац коме се дело прилагођава, већ унутрашњи основ из кога дело произлази. Творачко начело није накнадно објашњење дела, већ сам услов његове могућности. Оно управља творењем у свим његовим корацима и одређује како ће се поједини основи дела међусобно односити, шта ће бити суштинско, а шта споредно, шта ће бити носеће, а шта изведено.

У делу насталом по творачком начелу ништа није произвољно. Свака његова одлика има своје место и разлог. Ако је нека појмовна одредница начела суштинска, она ће у појавности дела бити нарочито истакнута. Ако је неки однос унутрашње пресудан, он ће се нужно показати и у изображеној структури дела. Појавност није нешто што се делу додаје, већ оно што нужно исходи из његовог унутрашњег поретка. Дело је видљивост начела.

Управо зато дело настало по творачком начелу не може бити произвољно мењано. Ако се измени један његов основ, мења се и целина, јер су сви основи међусобно саприпадни. Ниједан његов део не може се разматрати независно од целине, нити се појавност може вредновати независно од унутрашњег устројства које ју је произвело. Саприпадност основа и саобразбе представља знак да дело поседује унутрашње начело.

Творачко начело, међутим, није везано само за једно дело. Оно је општеначелно. То значи да није ограничено једним материјалом, једним медијем, једним обликом или једним случајем. Творачко начело даје решење за читаву класу случајева. Оно може исходити у небројено много различитих дела, али да сва та дела остану припадна истом унутрашњем поретку. У томе се показује његова творачка вредност.

Мерило за естетску вредност унутрашњег начела није у томе да ли је оно произвело једну успелу појавност, већ да ли је у стању да увек да дело. Творачко начело јемчи да ће поступање по начелу увек исходити делом, у било којој средини и ма којим средствима и начинима да се дело изображава. Творачка вредност је естетска вредност унутрашњег начела. Начело има естетску вредност ако је у стању да изнедри небројено много дела.

Из тог разлога, дела настала по унутрашњем начелу није могуће равнати као више или мање вредна. Таква дела су једнака по својој творачкој вредности и стоје у међусобном сагласју. Свако размеравање и разврставање дела у некакав вредносни поредак потиче од мерила делу спољних образаца. За разлику од тога, конструкти настали по спољно-унутрашњем начелу могу се вредновати као више или мање успешни, јер је њихово мерило спољашње.

Разлика између дела и конструкта, између творења и производње, нарочито постаје видљива у времену у коме се уметност све чешће вреднује према медијској видљивости, тржишној вредности, политичкој функцији или техничкој иновативности. У таквом хоризонту дело се лако своди на производ, а стварање на производњу. Но производња је могућа и без начела; довољни су техника, процедура и сврха. Дело, међутим, постоји само онда када је устројено изнутра, када има начело које га чини оним што јесте.

Стога одбрана творачког начела није тек захтев за већом уметничком доследношћу или дубљом промишљеношћу. Она представља одбрану саме могућности дела. Без начела постоји само појавност, конструкција и рукодељство. Са творачким начелом постоји дело, јер само начело може ујединити смисао, сврху, устројство и појавност у један унутрашње нужан поредак. Управо у томе лежи разлог због кога је творачко начело не само услов стварања дела, већ и једини могући носилац његове естетске вредности.

Управо се на овом месту најјасније показује разлика између дела и конструкта, између творења и производње. Тамо где нема унутрашњег начела, не постоји ни унутрашња нужност која би одређивала због чега је дело управо такво какво јесте. Поједини основи дела остају међусобно споља повезани: облик не произлази из смисла, већ му се накнадно придодаје; боја не следи унутрашње устројство дела, већ се бира према утиску; однос делова не исходи из њихове саприпадности, већ из накнадног усаглашавања. Уместо дела, настаје низ појединачних одлука које се тек споља доводе у привремени склад.

Зато дело настало без начела или по спољно-унутрашњем начелу увек може бити измењено, исправљено, прилагођено или преобликовано, а да притом остане „исто“. Његова боја може бити другачија, композиција измењена, материјал замењен, стил преобликован, а да се ништа суштински не промени, јер не постоји унутрашњи поредак који би све те елементе чинио међусобно зависним. Насупрот томе, дело настало по унутрашњем начелу не може бити промењено без последица. Ако се измени један његов основ, мења се и целина, јер су сви основи дела међусобно саприпадни и стоје у јединственом унутрашњем поретку.

Отуда појавност дела није примарни предмет естетског вредновања. Дело се не коначи у ономе што је непосредно видљиво, јер се кроз појавност пројављује нарочит унутрашњи простор и свет дела. Појавност дела је видљивост начела. Ако је нека појмовна одредница начела суштинска, она ће у изображеној појавности бити нарочито истакнута; ако је неки однос унутрашње пресудан, он ће се нужно показати и у устројству дела. Начелом успостављени формални и општи поредак свеприсутан је у делу: он се једнако показује и у односу појмова којима се дело осмишљава и у појавности дела.

Творачко дело се, стога, може представити као начелом уређени систем и поредак односа. Начело дела даје све што у том систему постоји, као и начин саодношавања свега што се у таквом поретку међусобно усклађује. Саприпадност основа и саобразбе дела, која се показује кроз рукодељством изведену појавност, исказује јединствен смисао. Ниједан од основа не може се естетски разматрати независно од по начелу настале саобразбе, нити се појавност дела може вредновати независно од по начелу насталог унутрашњег устројства дела.

Из тога следи да мерило естетске вредности не може бити ни допадљивост појавности, ни техничка успешност, ни степен занатске изведбе. Таква мерила односе се на рукодељство и на успешност конструкта, али не и на дело као дело. Естетска вредност дела почива искључиво на естетској вредности његовог начела. Ако је начело унутрашње и творачко, онда је и дело самостојно, родоначелно и естетски вредно. Ако је начело спољно-унутрашње, онда је дело само инстанца спољашње парадигме и његова вредност остаје позајмљена. Ако начела уопште нема, онда нема ни дела, већ само појавности и занатски уређене конструкције.

Стога се питање о начелу дела показује као основно естетско питање. Није пресудно како дело изгледа, већ по чему јесте оно што јесте. Само унутрашње, творачко начело може ујединити смисао, сврху, устројство и појавност у један унутрашње нужан поредак. Само такво начело може бити носилац естетске вредности и услов могућности дела.