Питање идентитета уметничког дела у дигиталној средини дуго је остајало нерешено. За разлику од традиционалног уметничког предмета, чија је материјална појединачност непосредно обезбеђивала његов статус јединственог ентитета, дигитално дело је постојало у простору неограничене умноживости. Сваки дигитални запис могао је бити бесконачно копиран без икакве разлике у односу на првобитни примерак. Услед тога, питања ауторства, оригиналности, интегритета и власништва над делом постајала су проблематична. Није више било довољно одредити шта је дело, већ је постало неопходно одговорити на питање: где се дело уопште налази и у чему почива његов идентитет.

Појава блокчејн технологије и незаменљивих токена изменила је положај дигиталног дела. Дигитални садржај и даље може бити умножаван, али више није могуће умножити његов јединствени идентитет. Блокчејн омогућава да један дигитални ентитет буде непоновљиво одређен, временски фиксиран и трајно повезан са одређеним аутором, концептом и историјом власништва. На тај начин, у дигиталној средини први пут постаје могуће говорити о делу као о јединственом и непоновљивом ентитету.

Међутим, појава НФТ-а није само технички решила проблем аутентичности. Она је омогућила да се питање идентитета дела постави на дубљем, онтолошком и естетичком нивоу. Посебно је значајно што се велики број НФТ дела не јавља као појединачни рад, већ као део опсежне серије. Савремена дигитална уметност, нарочито у оквиру генеративне праксе, често подразумева стварање стотина, хиљада, па и десетина хиљада међусобно различитих инстанци које се ипак доживљавају као припадне једном истом делу.

Ту се појављује суштинско питање: шта је у таквом случају заправо дело? Да ли је то сваки појединачни НФТ, целокупна серија, програмски код који је серију произвео или уметнички концепт који је том коду претходио? Уколико се прихвати да је сваки појединачни НФТ засебно дело, онда серија постаје само спољашњи скуп различитих дела. Уколико се, пак, сматра да је дело само серија као целина, појединачне инстанце губе сопствени уметнички статус. Ни једно ни друго решење није задовољавајуће.

Разлику између short-form и long-form генеративне уметности потребно је разумети управо као различиту онтологију дела.

У short-form генеративној уметности аутоматизовани механизам производи већи број варијанти, али уметник накнадно издваја једну или неколико њих и проглашава их делом. Генеративни процес је средство производње, али не и само дело. Дело почиње тек онога тренутка када уметник, на основу естетске процене, одабере један примерак и издвоји га из низа. У том случају сваки одабрани примерак има сопствени идентитет и представља засебно дело.

Long-form генеративна уметност почива на потпуно другачијем начелу. У њој уметник не издваја поједине „успеле“ примере и не одбацује остале. Сваки генерисани члан серије прихвата се као нужни и легитимни исход једног истог уметничког начела. Уметник не бира резултат; он осмишљава услове под којима ће се резултати појавити. Зато се тежиште дела помера са појединачне инстанце на систем који ту инстанцу омогућава.

У long-form генеративној уметности постоји тројако јединство. Најпре постоји уметнички концепт, који представља суштинско начело дела. Потом постоји програмски код, који то начело отеловљује и преводи у скуп прецизних генеративних правила. Напокон, постоји серија појединачних генерисаних инстанци које настају као последица деловања тог кода. Све три равни морају се разумети као различити облици постојања једног истог дела.

Уметнички концепт има статус суштине дела. Он одређује шта дело јесте, које су његове унутрашње законитости, који су односи допуштени, а који искључени, како се разумеју варијација, граница и препознатљивост. Без концепта код би био пуки технички поступак, а серија случајан скуп резултата. Концепт је оно што омогућава да се мноштво различитих инстанци препозна као унутрашње повезано и суштински јединствено.

Програмски код има посебан статус. Он није само средство израде дела, него непосредно отеловљење концепта. У традиционалној уметности средство израде најчешће остаје спољашње у односу на дело: четка, длето, камера или штампарска преса не припадају самом идентитету дела. У генеративној уметности ситуација је другачија. Код је једино што уметник непосредно ствара. Он не претходи делу као неутрално средство, већ је унутрашњи део самог дела. У коду су садржана правила по којима ће дело настати, његова ограничења, могућности и распон варијација. Зато код мора бити схваћен као једна од инстанци дела.

Ипак, код сам по себи није довољан. Код може бити технички исправан, а да резултат који производи не поседује никакво уметничко јединство. Уметнички статус кода не произлази из његове техничке сложености, већ искључиво из чињенице да представља доследно и смислено отеловљење једног уметничког начела.

Серија која настаје путем кода представља трећу инстанцу дела. Она није спољашњи скуп примерака, него видљива манифестација унутрашњег начела. Појединачни НФТ-ови у серији међусобно се разликују, али управо кроз те разлике показују припадност једном истом делу. Сваки појединачни члан серије поседује сопствену појавност и непоновљивост, али његов идентитет није потпун без односа према целини. Појединачни НФТ не може бити схваћен као аутономно дело у истом смислу у ком је то случај са сликом или скулптуром. Он је удео, инстанца и конкретизација једног ширег и јединственог уметничког ентитета.

Управо зато је неопходно разликовати дело и његове појединачне инстанце. Дело је јединство концепта, кода и серије. Појединачни генерисани НФТ-ови представљају појединачне појавне облике тог дела. Они нису одвојена дела, него унутрашње различити облици исте уметничке целине. Ако се једна таква инстанца одштампа, материјализује или пренесе у физички простор, она не постаје ново дело, већ репродукција или дериват једне већ постојеће дигиталне инстанце.

Из таквог разумевања дела произлази и посебан начин естетског вредновања long-form генеративне уметности. У традиционалној уметности вреднује се појединачно дело. У генеративној long-form пракси вреднује се читав систем односа. Естетска процена не може бити ограничена на један изоловани пример, јер такав пример не исцрпљује идентитет дела.

Први услов вредновања јесте просечни квалитет серије. Није довољно да неколико чланова серије буде успело. Ако је дело заиста серија као целина, онда серија мора у целини задовољити одређени естетски ниво. Неопходно је размотрити најбоље, најслабије и просечне инстанце, а затим проценити у којој мери целина задржава унутрашњи квалитет. Уколико велики број генерисаних чланова делује случајно, недовршено или естетски неуспело, онда је проблем у самом концепту или коду, а не у појединачним примерцима.

Други услов је естетско јединство. Без обзира на број чланова серије, она мора деловати као унутрашње повезана целина. То не значи да сви чланови треба да буду међусобно слични. Напротив, сувише велика сличност нарушава генеративни карактер дела. Јединство се не постиже понављањем, него постојањем једног истог начела које се остварује у различитим облицима.

Отуда је за long-form генеративну уметност од пресудног значаја високи степен варијабилности. Генерисане инстанце морају бити различите једна од друге. Али њихова различитост не сме бити пука случајност. Она мора бити унутрашње оправдана и изведена из истог концептуалног језгра. Успела серија не производи низ сличних варијација, али ни хаотично мноштво потпуно неповезаних исхода. Она производи сродност кроз разлику.

Разлика између сродности и сличности овде је од суштинске важности. Појединачни чланови серије могу бити визуелно веома различити, али ипак показивати дубоку сродност у начину настанка, структури односа, начину распоређивања елемената, ритму, композицији или логици варирања. Сличност се односи на спољашњи изглед; сродност на унутрашње начело. Управо сродност обезбеђује да серија остане јединствена и онда када њени појединачни чланови изгледају међусобно веома различито.

Поред варијабилности, потребна је и кохерентност. Кохерентност означава способност дела да одржи сопствени идентитет кроз све варијације. Ако поједини чланови серије делују као да не припадају истом систему, то значи да концепт није довољно јасно постављен или да код не успева да га доследно спроведе. Насупрот томе, када и најудаљеније варијације и даље показују припадност једном истом уметничком начелу, тада се може говорити о успелој кохерентности.

На тај начин long-form генеративна уметност поставља нову онтологију дела. Дело више није јединствен материјални предмет, али није ни пуки скуп дигиталних датотека. Оно постаје сложено јединство суштине, правила и појавних инстанци. Његов идентитет није дат у једном једином облику, него се распоређује кроз више међусобно повезаних равни. Концепт обезбеђује смисао, код обезбеђује структуру, а серија обезбеђује појавност.

Управо у томе лежи и посебна вредност long-form генеративне уметности. Она не поништава идентитет дела у дигиталној средини, него га успоставља на вишем нивоу. Дело се више не заснива на материјалној јединствености, већ на јединству једног уметничког начела које остаје присутно у свим својим инстанцама. Тиме се у дигиталној средини не брани само аутентичност дела, него и његова аутономија.