Савремене расправе о вештачкој интелигенцији најчешће остају неразјашњене зато што се под истим појмом обједињују различити и међусобно неупоредиви облици њене употребе. У јавном говору, у медијима, па чак и у делу стручне литературе, подједнако се каже да вештачка интелигенција „ствара“, „помаже“, „генерише“, „учи“, „мисли“ или „прави уместо човека“. Таква употреба језика производи привид да је реч о једној истој функцији, односно да је свака употреба AI-а суштински истоветна. Међутим, то није случај. Између система који непосредно производи коначан резултат, система који учествује у конституисању инструмента, и система који служи искључиво као средство техничке реализације, постоји суштинска разлика. Управо од те разлике зависе питања ауторства, креативности, смисла, одговорности и односа између човека и техничког средства.

Без овог разликовања није могуће прецизно говорити о статусу вештачке интелигенције. У једном случају она је активни саучесник у обликовању резултата, у другом саучесник у обликовању инструмента, а у трећем искључиво средство извршења. Зато је неопходно најпре прецизно дефинисати шта AI јесте.

Вештачка интелигенција може се у најопштијем смислу одредити као инструментални медијатор. Она је инструментална зато што није самостални извор циља, смисла или сврхе, већ делује искључиво унутар параметара, правила и захтева који су јој задати. Она је медијатор зато што не повезује људску намеру и резултат непосредно, него посредно: тумачи, организује, преводи, реконфигурише и обликује оно што је примила.

Међутим, ова дефиниција још увек није довољно прецизна. Четка, оловка, фотоапарат, рачунар или програмски језик такође су инструментални медијатори, јер и они посредују између људске намере и резултата. Али вештачка интелигенција се од таквих средстава разликује по томе што није пасиван преносник. Четка не одлучује који ће потез бити повучен. Фотоапарат не мења сам композицију. Компилатор не предлаже структуру програма. Вештачка интелигенција, напротив, током самог процеса врши селекцију, реконфигурацију, статистичко предвиђање и производњу могућих варијација. Она не преноси једноставно захтев, већ га унутар сопствене логике преводи у одређен облик.

Због тога је прецизније одредити AI као алгоритамски инструментални медијатор.

У овој дефиницији посебно је важно нагласити четири момента.

Прво, AI не делује из себе саме, него из података и параметара. Она не поседује сопствени извор смисла. Све што производи заснива се на ономе што јој је већ дато: на подацима, захтевима, ограничењима и статистичким обрасцима.

Друго, AI није неутрална. Начин на који ће неки захтев бити тумачен и резултат произведен зависи од архитектуре модела, начина тренирања, избора података и статистичких приоритета. Сваки модел већ унапред садржи одређену слику онога што је вероватно, типично, пожељно или релевантно. Зато AI никада није празан канал кроз који људска намера пролази непромењена. Она увек уноси сопствену структуру.

Треће, оно што се обично назива „креативношћу“ AI-а није креативност у строгом смислу, него реконфигурација. Вештачка интелигенција не ствара ex nihilo. Она не производи нешто изван хоризонта онога што већ постоји у подацима и моделу. Она комбинује, преуређује и производи нове односе између већ постојећих елемената.

Четврто, AI нема статус субјекта. Она нема намеру, свест, одговорност нити способност да сама установи циљ. Она не може поставити питање: зашто нешто треба да постоји? Она не може установити вредност, нужност или сврху. Зато, ма колико била сложена, она не може бити извор смисла.

Из ових полазишта могуће је јасно разликовати три основна режима употребе.

Први режим јесте непосредна производња коначног резултата. У том случају човек поставља почетни захтев, а AI производи текст, слику, музику, код или неки други резултат који непосредно постаје дело или производ.

Структура односа у овом случају гласи: људска намера – AI као посредник – коначан резултат.

У овом режиму AI није обично средство. Она не делује као четка или као рачунар који извршава јасно задате наредбе. Напротив, она активно учествује у самом обликовању резултата. Она одређује које ће елементе повезати, које ће односе успоставити, које ће варијације произвести и како ће захтев бити интерпретиран.

Последица је јасна: човек више није једини носилац форме. Он поставља полазни захтев, али више не одређује у потпуности коначну структуру. Његова улога се помера са конституисања ка селекцији. Он више не ствара у строгом смислу, него бира, одбацује, прихвата или комбинује резултате које је већ отворио систем.

Овде је неопходно направити јасну разлику између две врсте креативности. Прва је креативност као конституисање. То је способност да се одреди шта нешто јесте, по ком начелу је организовано, зашто постоји и у чему лежи његов смисао. Друга је креативност као селекција. То је способност да се међу већ понуђеним могућностима изабере оно што делује прикладно или занимљиво.

У првом режиму човек постепено напушта прву врсту креативности и задржава само другу. Он више није онај ко успоставља структуру, него онај ко бира међу структурама које су већ произведене. Стога је његова улога ограничена. Он остаје учесник, али више није једини носилац стваралачког чина.

Други режим односи се на случај када AI не производи непосредно коначан резултат, већ учествује у изради алата, програма, генеративног система, алгоритма или техничке архитектуре посредством које ће резултати тек касније бити произведени.

Структура овог односа гласи: људска намера – AI као посредник – инструмент – коначан резултат.

У овом случају AI делује као посредник другог реда. Она не обликује непосредно један резултат, већ обликује средство које ће касније производити читав низ могућих резултата. Ако, на пример, предложи структуру алгоритма, организацију кода, систем правила или архитектуру генеративног механизма, онда она не учествује само у једном исходу, већ посредно у свим каснијим исходима које ће такав инструмент омогућити.

На први поглед, овај режим делује прихватљивије од првог, јер човек задржава већу контролу над коначним резултатом. Међутим, суштински проблем остаје исти. Уколико AI учествује у конституисању самог инструмента, онда човек више није једини носилац услова производње. Сам инструмент већ у себи садржи трагове логике модела: његове типичне обрасце, статистичке приоритете, начине организовања и подразумеване хијерархије.

Зато се ни овај режим не може сматрати у потпуности чистим. Иако човек остаје ближи улози аутора него у првом случају, он и даље дели конститутивну моћ са системом. AI овде није коаутор у пуном смислу, али јесте ко-конституент техничке структуре.

Трећи режим јесте онај у коме AI не учествује ни у осмишљавању резултата ни у осмишљавању инструмента, већ искључиво у техничкој реализацији већ унапред и у потпуности дефинисаног људског плана.

У овом случају потребно је увести појам ауторске архитектуре. Под ауторском архитектуром подразумева се да су сви суштински елементи већ унапред људски одређени: циљ, сврха, логика, структура, правила, хијерархија, ограничења, начини трансформације, границе и критеријуми.

Другим речима, човек је већ одговорио на сва кључна питања: шта систем треба да буде, како треба да функционише, у којим границама сме да делује и шта представља његов смисао. Тек након тога AI се користи да тај већ одређени план преведе у код, функције, интерфејс или оперативну техничку структуру.

Структура односа у овом случају гласи: људска намера – концепт – ауторска архитектура – AI као технички извршилац – реализовани инструмент – коначан резултат.

У овом режиму AI више није медијатор у јачем смислу речи. Она не одлучује шта нешто треба да буде, него само како технички извести оно што је већ одлучено. Њена функција није концептуална, него извршна.

Због тога је најпрецизније говорити о AI-у као алгоритамском техничком извршиоцу.

Управо овде постаје видљива суштинска разлика између техничке способности и семантичке надлежности.

Техничка способност означава моћ да се нешто произведе, убрза, оптимизује, организује или реализује. Вештачка интелигенција несумњиво поседује такву способност. Она може брзо обрадити огроман број података, генерисати велики број варијација, предлагати решења и реализовати сложене техничке задатке.

Семантичка надлежност, међутим, означава нешто друго. Она означава способност да се одреди шта нешто значи, зашто треба да постоји, шта га чини нужним, оправданим или вредним. Семантичка надлежност подразумева способност успостављања смисла.

Вештачка интелигенција не поседује такву способност. Она не може одредити циљ, јер не може сама поставити питање циља. Она не може одредити вредност, јер не може сама установити критеријум вредности. Она не може одредити смисао, јер не може преузети одговорност за смисао.

Сваки смисао који се појављује у резултатима AI-а у ствари потиче од човека: из његових захтева, културних образаца, избора, ограничења и претходно успостављених критеријума. AI може технички посредовати, али не може бити извор онога што посредује.

Из овога следе четири јасна закључка.

Први закључак односи се на ауторство. Ауторство није исто што и избор међу понуђеним могућностима. Ауторство подразумева способност да се установе услови могућности, да се одреде правила, смисао, границе и циљ. Онај ко само бира међу већ произведеним варијантама не делује као аутор у пуном смислу, него као селектор. Зато ауторство остаје потпуно људско само онда када човек задржава примат над концептом и структуром.

Други закључак односи се на природу инструмента. Ниједно средство не престаје да буде средство зато што је сложено. Вештачка интелигенција може бити веома напредна, али њена сложеност не мења њен онтолошки статус. Она остаје средство све док не може сама установити сопствену сврху. Пошто то не може, она не може бити извор стваралаштва, него само његов технички посредник или извршилац.

Трећи закључак односи се на одговорност. Ако се кључне одлуке препусте систему, онда се губи могућност јасног утврђивања одговорности. Систем не може бити одговоран за циљ који није умео да постави. Не може бити одговоран за смисао који није у стању да разуме. Зато је неопходно да човек задржи позицију онога ко одређује и ко преузима одговорност.

Четврти закључак односи се на саму природу људске креативности. Човек није стваралачко биће зато што уме да произведе што већи број варијација. То може и алгоритам. Човек је стваралачко биће зато што уме да одреди шта је међу свим могућностима вредно, нужно и смислено. Људска креативност није статистичка производња новине, него способност да се одређена форма повеже са значењем и да се за то значење преузме одговорност.

Најисправнији однос према AI-у није онај у коме јој се препуштају план, структура и смисао, већ онај у коме човек остаје носилац свих тих елемената, а AI служи само да их технички реализује. Само у том случају остаје очувана јасна разлика између онога ко мисли и онога што извршава, између извора смисла и средства његове реализације.

Управо у тој разлици лежи суштина људске креативности. Човеково стваралаштво не почива на способности да произведе што више могућности, него на способности да међу свим могућностима установи једну као смислену, оправдану и нужну. Оно што човека чини аутором није број варијација које може произвести, већ способност да преузме одговорност за оно што поставља као вредно. Зато људска креативност остаје незаменљива: не зато што је технички моћнија од система, него зато што је једина способна да установи смисао.